– Moja rodna Lika mi je i u srcu i u duši, iako skoro 50 godina živim u Nemačkoj – rekao nam je već na početku razgovora naš domaćin na svom prelepom imanju nedaleko od Štutgarta, Nebojša Dronjak.
Kaže, rođen je u jednom ličkom selu na izvoru reke Zrmanje.
– Tamo su se mnogi seljani, često uzgred, bavili pčelarstvom zbog predivne kadulje koja raste na mnogim ličkim poljima. Sa nje, nastavlja svoju priču Nerbojša, vredne pčelice skidaju med nezaboravnog ukusa i arome. Još kao dečak sam se čudio, kako ti majušni insekti mogu da imaju tako perektnu organizaciju rada.
Ipak, Nebojša nije kao dečak postao pčelar. Njega, kaže sa setom u glasu, i dva njegova druga iz sela, nisu primili u vojnu pilotsku školu. Pošao je u industrijsku školu. Umesto pilota, postao je bravar. A onda, krenuo je njegov životni put od Belišća, preko Rijeke, Zagreba i drugih onda jugoslovenskih gradova, sve do Nemačke. Tu je u jednoj firmi dobio odličan posao.
Radio je na montaži proizvodnih uređaja za autoindustriju. Stalno se usavršavao i za poslom je prošao čitavu Evropu. Ali i pored puno posla, putovanja, sve bolje zarade i dobrog života, jedno nikada nije zaboravio – svoj rodni kraj i prve susrete sa pčelama i pčelarima.
Približavanjem odlaska u penziju, rešio je da ostvari svoju želju iz detinjstva. Počeo je da se bavi pčelarstvom. Od u međuvremenu kupljenog povećeg imanja, punom divnih starih jela, borova i drugog rastinja, vredni Nebojša je uz pomoć svoje supruge Anke koju poznaje još iz školskih dana, napravio pravi mali raj na zemji! Tu je prelepa vikendica, generator se stara za struju, cisterna i hidrofor daju tehničku vodu itd.
Sve je napravio svojim rukama, naravno i uz pomoć svojih dugogodišnjih prijatelja Boška Rajčića, Miće Prokopića i mnogih drugih. Oni su česti gosti nedlejom i praznicima na Nebojšinom imanju. Tu se uz čašicu medovače i roštilj priča o starim vremenima, za koja kažu da nisu baš uvek bila dobra.
Posle uređenja imanja, došle su pčele na red. Prvo dve, tri košnice, a danas ih je tridesetak. I za njih je Nebojša napravio lepa metalna postolja na kosini imanja, da ne bi stajale na zemlji.
Naviknut na usavršavanje u industriji, ni u pčelarstvu nije želeo da nešto prepusti slučaju. Na čuvenom Poljoprivrednom fakultetu u Štutgart-Hohenhajmu kod poznatog stručnjaka profesora dr Libiga, vredno je na više kurseva učio i naučio mnogo čega o pčelama, modernim košnicama, savremenoj proizvodnji meda…
Poznavaoci pčelarstva tvrde, da je Nebojša postao pravi ekspert. Kažu, mogao bi da priča satima o pčelama i njihovom, kako Nebojša govori „totalno organizovanom životu jer se tačno zna, za razliku od ljudi čji je život dosta haotičan. Zna se ko vodi (matica) ko radi i donosi polen, ko čuva košnicu, ko odgaja mlade pčele, ko roj čuva od uljeza“. Rećiće vam podosta o radijusu njhovog doleta u potrazi za polenom, koji je med najbolji, kako prepoznati pravi prirodni med…
Nedavno je na svom imanju organizovao pravi mali seminar o pčelarstvu na koji su, naravno i na srpski roštilj i pićence, došli brojni prijatelji- uglavnom Nemci – pčelari. Srba je među pčelrima u ovom delu Nemačke veoma malo – kaže Nebojša.
Danas, čisto iz hobija, vredni Nebojša godišnje proizvede, u zavisnosti od cvetanja biljaka i voćki iz okoline, od 500 do 800 kilograma meda. Kaže, pčele su mu finansirale dosta toga što je uradio na svom imanju. On svoje pčele ne seljaka jer se pčelarstvom bavi iz zadovoljstva i ljubavi a ne zbog velikog profita.
Pre dve, tri godine, dogodilo se nešto što je i on, pčelar sa velikim znanjem i iskustvom, doživeo prvi put. U nedostatku cvetne ispaše – kako pčelari nazivaju „sakupljanje meda“, njegove pčele su se okomile na prezrele, slatke trešnje sa drveća kojih je podosta u okolini njegovog imanja. Napravile su gotovo crni med specifičnog ukusa.
– Moji prijatelji koji su probali taj „trešnjev med“ su bili oduševljeni i stalno ga traže. Ja ne mogu da im ga obećem uvek, jer to ne zavisi od mene nego od mojih vrednih pčelica gde će da se nahrane – kaže Nebojša, jedan od retkih Srba u Južnoj Nemačkoj koji sa bavi pčelarstvom.
Naravno on ne zapostavlja ni svoju porodicu. Ima dve ćerke i četiri unuka koji su veoma često na njegovom imanju, među košnicama.
Tu je i poklon njegovih radnih kolega sa ispraćaja u penziju – medved napravljen od slame sa starim tipom pletene košnice koju kao plen drži među šapama, ali i prava poklon – košnica sa pčelama. Na zidovima košnice su potpisi svih njegovih kolega.
– Davno sam otišao iz moje rodne Like, gde verovatno, povratka za nas Srbe više nema. Zato smo sagradili kuću u Sremskoj Mitrovici, pa ćemo moja Anka i ja, sve ovo verovatno prepustiti unicima, a mi i pčele ćemo u Srbiju – dom nam je sada i tamo i ovde, kaže na kraju razgovora radnik, stručnjak, tehničar, pčelar i vrstan domaćin, Nebojša Dronjak.
