Zlato
Niko nije bio u koritu Kadago reke u kojoj se ispiralo zlato. Jutroje bilo ostro I nigde jednog obicnog zracka sunca da se probije ispod teskih oblaka. Kopaci zlata su spavali.
Ja sam sedeo pored forune I lozio vatru. Bilo je rano jutro a meni se pila kafa. Ubacih nekoliko suvih grancica, pokrih ih sa suvim liscem I onda na vrh naredjah nekoliko osrednjih komada drva koja su mirisala na neku zimzelenu biljku. Veliko lonce sa vodom stavih na plotnu I zapalih neku zguzvanu novinu koja je stajala pored one gomile sa drvima. Pocelo je da pucketa I miris vatre je grejao prostoriju. Napolju je bilo toliko hladno da su se prozori barake zaledili iako je tek bila sredina septembra. Kafa zamirisa I nekoliko spanaca koji su spavali blizu peci pocese da izgviruju ispod toplih cebadi.
Jas am sada pijuckao kafu I gledao kroz prozor. Kamber Siti je nekada u doba Dzeka Londona bio gradic lovaca na krzno I ispiraca zlata iz reke Kadago. Sada je to napusteni grad sa dve tri barake koje se dobro secaju starih dobrih vremena kada je u reci teklo sitno zlatno grumenje a obliznje planine bile pune zivotinja koje su mamile lovce na krzno. Irac Mek Fin je spavao kao beba najblizi peci I miris kafe ga nije probudio.
Ja I on smo dosli iz San Franciska gde smo radili na jednoj gradjevini tezk I slabo placen posao pomocnika majstora koji je jedva donosio da se pokriju osnovne potrepstine I ostane nesto malo za jeftin provod. On je radio jos jedan posao u malom mestu na periferiji gde bi utorkom cetvrtkom I subotom uvece nekom bogatasu uredjivao vrt, cistio bazen I fontanu I sredjivao podrum prepun suvisnih stvari. Bio je to snazan I uporan tip I mene jet a njegova upornost I snaga odusevljavala. Dobijao sam utisak da u njegovom drustvu I ja sam dobijam neku energiju koja je zracila od njega I prenosila se u moje telo lenjo I nimalo zaljubljeno u tezk fizicki rad. Tada smo stanovali u nekom hotelu za samce koje je drzao , Hernandez, nmeksikanac iz pogranicnog grada Tihuana. Taj tip koji je imao mozda oko sto godina nas je upravo i nagovorio na ovaj put na Aljasku pricajuci da sa rekom Kadago covek nikada nije nacisto. Pre stotinak godina ta reka koja izvire pedeset milja od naselja Kamber sitija je zakacila neku zlatnu zicu I grumenje se kotrljalo rekom kao mali ziti klikeri. Trebalo je samo otici I skupljati ih u kozne vrecice I za godinu dve se obogatiti. Njegov otac Huan je radio kao lud. Cak je I nocu uz svetlist lampe na gas ispirao zlato I punio svoje vrecice koje je pravio od koze kune ili kojota. Bolje je otici na Aljasku, cuo sam od nekih ilegalaca koji su direktno iz Meksika I Perua isli tamo jer je reka pocela da roni neku podzemnu stenu punu zlata I da ce izgleda biti kao I pre sto godina; grumenje ce se kotrljati po dnu, treba samo imati jaja I otici u taj hladni avetinjski grad I provesti godinu dve strasnih muka u hladnoj reci, postati vlasnik nekoliko vreca zlata, a onda otici negde na jug I uzivati na suncu pacifickih plaza.
Nas dvojicu , irca I mene, nije bilo tesko nagovoriti. Plate koje smo zaradjivali na toj jebenoj gradjevini u San Francisku ne bi nam donele ni za trista godina neku ustedjevinu a kamo li za dve tri. Zivot sa tim bednim platama nije nudio mnogo a ja i on nismo bili ljudi koje bi zelena trava I cvrkut ptica ucinili strecnim. Tako smo se I obreli ovde gde su u staroj napustenoj baraci vec bilo nekoliko meksikanaca, dva kanadjanina , jedan indijanac I jedan poljak. Nikakvo drustvo za provod, obicni glupi I drcni ljudi zasenjeni zeljom da se obogate I negde u svojim bednim selima izigravaju velike mocne ljude kojima je zlato prokrcilo put u jedan lagodan zivot.
Pio sam kafu I gledao kroz prozor u reku koja je hladna brza nadolazila. Negde tamo uzvodno sigurno su padale hladne jesenje kise I crvena zemlja otkidana sa obale nosila je
svoj crveni ogrtac dole prema reci Utako gde se ulivala. Pet meseci smo zajedno sa ovim glupacima isli na reku I ispirali pesk. Grumencici koji u trebali da plivaju na dno reke nije nigde bilo a ja I irac gubili smo nadu. Bilo je to zaista dugih 5 meseci, suvise dugih za ove sumorne dane na hladnom severu Aljaske koja u svojoj utrobi krije stotine tona zlata ali ova jebana I hladna reka nikako da naidje na neki zlatni breg I pocne da ga drobi.
Obicno u ovo vreme svi bi vec navlacili tople carape I duboke cizme, uzimali alat I isli prema reci, ali jutros svi su spavali. Meksikanci su se istopili. Bili su to debeljuskasti mucacosi crvena lica I trbusina koje su ih sprecavale da se posteno saviju I naviku gumene cizme. Posle pet meseci napornog rada I hraneci se iskljucivo nekim dvopekom i konzervama izgledali su ispijeno I bolesno. Sama pomisao da za pet meseci nisu videli ni grumen zlata, pravila ih je jos bolesnijim i iscrpljenijim. Ona drcna snaga koja je u pocetku terala da ustaju pre zore I vracaju se u baraku vec kad je dobro zamracilo,nije vise bilo. Bili smo gomila nesrecnika koje je neko gadno preso laznim pricama o zlatu I poneseni svojom snaznom pohotom I zeljom da se sto brze obogatimo, dovela nas je do toga da se iscrpimo I potrosimo svu svju ustedjevinu stajeci po ceo dan u hladnoj vodi reke Utako.
U dzepu sam imao jos pedeset dolara a treba stici u San Francisko. Do Ankeridza ide neki avijon sa jezera Korbo, ali dotle treba preci pesice bar 20 tak milja. Avion je bio postanske kompanije I naplacivao je 45 dolara za let po osobi. Znaci u Ankeridzu cu biti na ulici sa samo 5 dolara u dzepu, iscrpljen I razocaran. Znao sam da irac ima jos zaliha hrane I vise para od mene I da se nece predate dok to sve ne potrosi, a za ostale me bas bilo briga. Imao sam utisak da su svi oni nasli po koju grudvicu zlata I da su kao picke cutale I cekale da reka vec jednom pocne da nosi to prokleto zlato u vecim kolicinama. Poljak visok dva metra uvek se smeskao I svoju praznu kesicu uvek drzao za pojasom da svi vide da nista nema. Ja mu nisam verovao, ta poljska drcna guzica sigurno negde ima neku drugu vrecu mozda do pola punu zlatnih grumencica, ko zna?. Ono sto sam znao bilo je to da sam bio bez para , hrane, i nade. Popih kafu I spakovah svoj ranac. Irac je spavao I jam u pridjoh da se pozdravimo. Ne verujem da je razumeo sta sam mu rekao, promumlao je nesto kao gud baj I okrenuo se na drugu stranu. Ja uzeh ranac, navukoh vunenu kapu na usi I izadjoh iz barake. Isao sam putem za taj daleki ćrodrom do koga ce mi trebatii bar sest sati brzog hoda. AviOn odlazi tek veceras. Siva baraka iz koje se pusio dim je ostajala zamnom. U loncu za kafu ostalo je dosta kafe za irca I ostale. To im je poklon od mene. Bilo mi je zao samog sebe sto sam badava potrosio toliko vreme nasedajuci na staru pricu o brzom bogacenju ,ali bilo mi je zao I njih koji su ostali u baraci,. jer nisam verovao da ce se ove duge severne zime nesto promeniti. Isao sam polako I razmisljao sta uraditi u Ankeridzu sa samo 5 dolara u dzepu. Topli San Francisko je prilicno daleko…..
Dzesika
Gledaao sam njujork kako ga kisa kvasi I pere prljave I sive zgrade. Dzesika je rekla da ce doci oko devet I ocistiti ceo stan. Ja sam lezao u krevetu tesko bolestan neznajuci kako ce mi ovaj dan tesko pasti. Treba preziveti I ovu bolest ili otici jednom zauvek dovraga I nikad se ne vratiti na ovu prokletu planetu toliko zagusenu ljudskom patnjom I mukom. Zapalih cigaretu iako nisam smeo po nalogu onih pametnjakovica u belim mantilima koji kao brinu o mom zdravlju. Boli njih kara za moje zdravlje, gledaju da mi uvale sto vise lekova, mom osiguranju izvuku sto vise para a meni produze zivotne muke sto je moguce duze ili bar dok osiguranje pokriva troskove. Kisa pada, stan smrdi na duvan I alkohol pomesan sa mokracom koja dopire iz poluotvorenog kupatila. Kafa se vec ohladnela, ja usipah malo konjak u nju tek da je podgrejem I buljih kroz mokre prozore u grad koji se tusirao na hladnoj prolecnoj kisi. Dzesike nema, ta gospodja koja izigrava velikodusnu samaricanku vec me nervira. Pre neki dan je pala u neki kanal pun vode, pre dve nedelje zaglavila se u liftu I tamo cekala hauzmajstora dva sata a onda iscrpljena otisla kuci. Uvek se toj zenturaci desi nesto. Sto kog vraga izigrava dobru samaricanku kad je nesposobna da normalno vodi I svoj sopstveni zivot a kamo li da pomaze drugima. Ima 60 godina, bila je I sama godinama nepokretna I kad je jednog jutra desilo cudo I prohodala , tj ozdravila zaklela se da ce celog zivota koji joj je ostao pomagati nepokretnim I teskim bolesnicima kao sto sam ja. Da li je zaboravila na to obecanje ili je zaboravila da treba da dodje kod mene ili je odapela njene stare iznemogle papke nisam znao. Te babe nemaju mobilne telefone niti znaju kako se njima rukuje I jedino sto mi je ostalo da cekam. Zaboravio sam da li sam jutros uzeo lekove ili nisam. Vrti mmi se u glavi ne znam da li od bolova ili konjaka , pritiska ili malaksalosti. Jebem ti bolest. Ta gospodja Dzesika ima obicaj da kaze, gospodine Dzo, boles je greh, ili bolje receno kazna zbog greha. Kad iskajete tu kaznu onda se ili oslobodite bolesti ili umrete I idete direktno u raj. Bolest je dobar znak dragi moj, to znaci da Gospod hoce da vas ocisti od greha jos na ovom svetu a ne na onom, gde je ciscenje u paklu mnogo teze I dugotrajnije. Vi ste bas kao I ja Boziji miljenik mili moj, I radujte se svakom bolu I losem danu, jer on vam dusu cisti od groznog nagomilanog greha koji je gusi I preti da odvuce u najdonje odaje strasnog pakla. Dovraga, sto mi bar Gospod ne posalje neku mladju da mi sredi sobu I kupatilo pa makar malo duze bolovao , negu ovu dobrodusnu babu koja samo govori o smrti, grehu I paklu. To ponekad teze podnosim od ove teske I odvratne bolesti koja me gusi ko dzelat, polako I na duge staze. Posaaljite mi neku mladju da umrem u njenom narucju I odem u jebeni pakao, nemogu da se mucim, hocu da umrem, dosta mi je ovog smrdjivog lezanja I puvanja u dusek, dosta. A to prokleta babuskero Dzesika, da Bog da polomila noge Iili te zgazio onaj dupli autobus sto kruzi leksington avenijom. Prokleta babuskero, nisi dolazila tri nedelje a ja sam se usmrdeo, gusim se u ovom malom prljavom stanu ko musica u govnima. Dolazi prokleta bila….vikao sam a onda nasipah u onu preostalu kafu sav konjak iz case I ispih.
Telefon zazvoni. Zvao je tip koi je sebe nazivao socijalnim radnikom.
Kako je Dzo?
Umirem, gusim se, inficirala mi se guzica od prljavstine, perutaju mi se usi I nisam kenjao 6 dana, prokleta bila ta Dzesika nije dolazila vec citavu deceniju, vikao sam neduznom socijalnom radniku u usi….
Dzesika je umrla Dzo, umrla pre par dana. Poslace mo jednu casnu sestru ili studentkinju medicine iz svedske.
Slusaj socijalni, moli cu se za tebe dok sam ziv, posalji tu studentkinju iz svetske.
Dobro momce, odgovori on dobro raspolozen.
Hvala Bogu sto mi uslisi zelje, mislio sam sretan sto cu par meseci imati verovatno zgodnu plavu studentkinju iz svetske da mi brise bulju I pere kupatilo. Sav srecan zapalih cigaretu.
A onda se kao zainat setih jadne Dzesike kako lezi mrtva u hladnom sanduku sest stopa ispod zemlje. Uvek nesto pokvari raspolozenje……
