Odluka je pala, Nemačka se i službeno izvinjava Namibiji zbog genocida nad narodima Herero i Namakva u toj afričkoj državi koji su nemačke trupe sprovele od 1904. do 1908.
Pokolj nad 75.000 domorodačkog stanovništva izvele su kolonijalne snage Nemačkog carstva, a taj užasni događaj danas se smatra prethodnicom svega onoga što su u Evropi tokom Drugog svetskog rata činili nacisti.
Godine pakla
Nemačko carstvo tadašnju Jugozapadnu Afriku, današnju Namibiju, svojom je kolonijom proglasilo u avgustu 1884. Domoroce koje su Nemci tamo zatekli, koristili su u pravilu kao ropsku radnu snagu, otimali su im zemlju, što je vrlo brzo dovelo do oružane pobune u prvom redu među Hererima.
I dok kolonijalni dokumenti navode da je pobuna počela napadom na 60 imanja kolonijalnih gospodara, moderniji dokumenti navode da su Hereri napadali skoro isključivo vojne ciljeve, ne dirajući nemačke civile.
S druge strane, odgovor generala Lotara fon Trote, čoveka koji je bio na čelu kolonije, bio je jeziv. On je naredio da se ubije svaki odrasli muškarac, a da se žene i deca oteraju u Namib, jednu od najgorih pustinja na svetu.
Hiljade ljudi su umirale od dehidracije, gladi, bolesti, a preživeli Hereri, plus Namakvi, strpani su u koncentracione logore i terani na rad u rudnicima dijamanata. Prema podacima iz tog doba, od 80.000 Herera, preživelo ih je samo 15.000. Procenjuje se da su nemačke kolonijalne snage pobile oko 80 odsto populacije ta dva naroda.
Hereri i Namakvi se od toga do danas nisu do kraja oporavili. Danas ih je po oko 200.000 pripadnika širom juga Afrike, od čega u Namibiji samo 7,5 odsto prvih i 4,8 odsto drugih. U zemlji od samo dva miliona stanovnika.
Strašna ideja kojoj je Hitler dao jezivu novu dimenziju
Genocid u Namibiji s početka prošlog veka značajan je i po tome što se danas generalno smatra da je Adolf Hitler i vođe nacista oko njega, na ideju o otvaranju koncentracionih radnih logora, odnosno logora smrti, došao na temelju iskustva ljudi koji su genocid provodili upravo u Namibiji.
Isti ti ljudi su nekoliko decenija kasnije manje ili više direktno bili uključeni i u nacističke programe u Evropi. Hajnrih Ernst Gering, na primer, bio je prvi kolonijalni guverner Jugozapadne Afrike, a u istoriju je ušao i njegov sin Herman Gering, general nacističkog Luftvafea koji je na suđenju nacističkim zločincima u Nirnbergu počinio samoubistvo.
Jedan od istaknutijih nemačkih oficira koji je sprovodio genocid po Namibiji bio je Franc Rifter fon Ep. On je posle, kao general, izveo genocid nad Jevrejima i Romima u Bavarskoj, a umro je od srčanog udara uoči suđenja u Nirnbergu 1945.
Poreklo zločina još je i dublje. U Namibiji je u vreme genocida svoje prvo terensko istraživanje sproveo i Eugen Fišer, čovek koga je Hitler 1933. postavio za rektora univerziteta Frederik Vilijam, a čiji je student Jozef Mengele u Drugom svetskom ratu sprovodio razne brutalne i eksperimente nad logorašima, često u ime potpuno pseudonaučnih istraživanja kako bi se dokazale nacističke fiksacije rasom.
Za genocid u Namibiji general Trota napisao je posle pokolja: „Afrička plemena uništio sam u rekama krvi… Jedino takvim čišćenjem može nastati nešto novo što će trajati.“ A to je već način izražavanja sličan nacističkima.
Ispada da mnogo od onoga što je Hitler govorio i zapisivao u „Majn Kampf“ čak i nije originalno njegovo, nego je bila reč o stanju ekstremističkih krugova koji su postojali i pre njega.
General fon Trota inače je i pre Namibije iza sebe već ostavio reke krvi. U severnoj Kini je na čelu svojih trupa učestvovao u međunarodnoj intervenciji za zaustavljanje Bokserskog ustanka, pri čemu su pobili 100.000 civila. Istovremeno dok je ubijao po Namibiji, general je stigao da slomi i protivkolonijalni ustanak u Tanzaniji, gde se broj pobijenih civila procenjuje na između 250 i 300 hiljada.
