JEROMONAH (EPISKOP) ATANASIJE JEVTIć
OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
Prilog 5:
ZLOčINI ARBANASA IZVRŠENI NAD SRBIMA KOSOVA I METOHIJE U OVOM RATU (1941-45.g.)
Iskazi izbeglica pred Komesarijatom za izbeglice i Sinodskom komisijom Beograd,1945.[1]
UVOD
(Zločini Arnauta po srezovima):
ISTOK
PEć
đAKOVICA
ŠARPLANINSKI SREZ (PRIZREN
PODGORSKI SREZ (SUVA REKA)
SREZ PODRIMSKI (ORAHOVAC)
DRENICA
SREZ GRAčANIčKI
NERODIMSKI SREZ (UROŠEVAC)
SREZOVI NOMINALNO DODELjENI SRBIJI: KOSOVSKA MITROVICA, VUčITRN, PODUJEVO
DODATAK: ARNAUTSKA NASILjA U SANDžAKU
SREZ SJENIčKI
STAROSRBIJANCI U LOGORIMA ALBANIJE I ITALIJE
UVOD
U priloženom izlaganju opisano je ukratko, od sreza do sreza, stradanje Srpskog naroda, a naročito srpskih naseljenika, od strane albanskih vlasti i albanske gomile, u oblastima Metohije i Kosova, za vreme ovog rata, a poglavito prvih godina. Podaci su izneseni na osnovu iskaza koje su davale izbeglice, iz tih krajeva u obliku zapisničkih saslušanja pred srpskim vlastima (pod okupacijom). Zapisnike su prikupljali Komesarijat za Izbeglice u Beogradu i, manjim delom, Patrijaršija Srpske Pravoslavne Crkve. Dobra strana tih saslušanja leži u tome da svedoci mahom kazuju stvari iz svoje neposredne okoline, donekle kao očevidci. A slaba im je strana, prvo, u tome što se nisu prikupili iz svih dotičnih srezova u relativno jednakom broju, kao što ih je i najveći broj iz prve godine rata, a mnogo manje docnijih, te tako ima praznina; drugo, u tome što svedoci nisu imali nikakvu slobodu kretanja van svog sela, često ni van svoje kuće i nisu mogli videti dovoljno stvari, ili bolje proveriti ono što čuju; a treća je slabost u tome što su svedoci davali svoje iskaze u jednoj okupiranoj i terorisanoj zemlji, pa su se mnogi i ustezali da dosta stvari kazuju, ili su izbegavali da svedoče uopšte, bojeći se da ih od toga ne stigne kakvo novo zlo. Mi, dakle, unapred ukazujemo na nepotpunosti kao i na moguće mestimične pogreške svedoka u sećanju. čak se ni ovaj izvod nije smeo raditi javno, sa potrebnim proveravanjem i raspitivanjem. Jedno nam ipak izgleda sigurno: da su nepotpunosti ovde veće od netačnosti; drugim rečima: da je, u celini, stradanje bilo daleko veće nego što je ovde prikazano. Pisac ovih redaka držao se strogo iskaza kojima je raspolagao i davao je reč samim svedocima koliko god je to mogao, izbegavajući ma kakvo ulepšavanje i doterivanje teksta. Pred nama su samo suvi dokumenti, koji su tim kraći i realniji čim više potiču od prostih ljudi, naročito seoskih domaćina.
Stradanja i nasilja opisana u ovoj knjizi potiču kako rekosmo najviše iz godine 1941., a relativno delom iz 1942. i 1943. Jedno s toga što je najveći deo izbeglica proteran već prve godine rata. A drugo i stoga što su docnija stradanja srpskog zaostalog stanovništva bila donekle u vezi sa narodnooslobodilačkom borbom, u obliku represalija zbog četničkih i partizanskih akcija ili preventivnih mera protiv njih, a mi ovde nismo ulazili u to. Mi smo želeli izložiti albanska nasilja koja su učinjena bez ikakva povoda, naprosto po planu da se Kosovo i Metohija očiste od Srba pod okriljem okupatora, dok je Srbima bilo nemoguće da se otvoreno brane.
U Kosovu i Metohiji bilo je po državnoj statistici od 1931. godine 136.537 pravoslavnih stanovnika – to su skoro sve sami Srbi. Kroz deset godina, u početku rata, taj broj bi se prirodno popeo na više od 160.000. – On se popeo znatno više usled jake kolonizacije Srba 30ih godina. Godine 1936. – samo dotle imamo pri ruci zvanične podatke – bilo je u srezovima tih dveju oblasti 10.829 naseljeničkih domova, što s obzirom na jačinu familija, kakvu vidimo iz iskaza, iznosi između 180.000 duša. Što se tiče ovih naseljenika, može se reći da su oni praktično proterani svi. Veći deo otišao je u Crnu Goru, jer je otuda najviše i bio rodom, a manji deo, iz svih pokrajina, u Srbiju. Pored njih izbačeno je dosta i Srba starosedelaca, naročito iz nekih krajeva Metohije. Jedan deo srpskog stanovništva bežao je u gradove ili u nekolika najveća, čisto srpska sela, i tu se, u pravim zbegovima, zadržavao izvesno vreme; ali su Arnauti zatim likvidirali i te zbegove po selima, kao što su naseljenici morali bežati posle i iz gradova, osobito posle italijanske kapitulacije. Starosedeoce su donekle zadržavali njihovi pređašnji feudalni gospodari, muslimanske age i begovi, od kojih ih je bila oslobodila agrarna reforma provedena prvih godina iza stvaranja Jugoslavije, a koji su sada nanovo nametnuli svoja stara feudalna prava.
Najveći progoni Srba i najmasovnije iseljavanje odigrali su se odmah prvih nedelja iza sloma Jugoslavije. Sve se tako nepovoljno okrenulo po Srbe da su oni bili bespomoćni. Jugoslovenska vlast izvršila je veliku mobilizaciju u Metohiji 10. i 11. marta (1941), na Kosovu 28. marta i 2. aprila. Ali je to pogodilo uglavnom Srbe, dok je od Arnauta mobilisan samo mali procenat, oko 2%. Kad su se ti Srbi vraćali kućama iz razbijene jugoslovenske vojske, oni su dočekivani od Arnauta, koje nije niko ni razoružavao i koji su se još više naoružali iz obijenih vojnih magacina. Tako su Srbi vojnici pljačkani i ubijani putem, iz zasede; a ukoliko su uspevali doći do svojih sela, oni su obično nalazili svoja kućišta već pusta, iseljena, popaljena, obrušena. Sve je išlo po planu, neverovatnom brzinom. Na pljačku i izbacivanje Srba diglo se celo arbanaško stanovništvo, uz pomoć mnogobrojnih kačaka, koji su zbog kriminalnih dela ranije bili izbegli u Albaniju i sad su nagrnuli natrag.
Nemačka vojska izbila je na Kosovo već 9. aprila (1941); u Peć, glavno mesto i već graničnu varoš Metohije, stigla je 17-oga, meseca (aprila 1941).
Ona je posle predala te krajeve Italiji, osim tri severna sreza na Kosovu (Kos. Mitrovica, Vučitrn, Podujevo). Italijanska vojska ušla je u srezove Metohijske počev od 20. aprila, a u kosovske prvih dana maja. Nemci su bili sasvim ravnodušni prema izbacivanju Srba, videlo se da su i sporazumni s tim, i jedino su osiguravali relativni red u varošima i na glavnim drumovima. Italijani su pokazivali mnogo više simpatije. Oni su ispočetka ponegde naređivali da se iseljavanje obustavi, čak su zvali izbeglice natrag. Ali je albanski pokret bio tako jak i tako organizovan da je po selima slabo mario za italijanske naredbe. Docnije, usled nepovoljnog po njih toka rata, Italijani su postajali sve mekši. Internirali su naročito 1942., velik broj Srba. Položaj srpskog stanovništva otežavao se sve više i usled češćih akcija iz šume, osobito od 1943. Arnauti su optuživali okupatoru mnoge i mnoge nedužne domaćine kao pomagače četnika ili partizana. Početkom 1943. Italijani su pokupili i poslednje ostatke oružja od Srba; u aprilu te godine, oni su proveli i mobilizaciju Srba, godišta 1927 (valjda: 1917?) do 21, u svemu preko 1.500 ljudi, i odveli ih u Albaniju. To su se već zvala albanska odeljenja italijanske vojske i imala su albanski znak, izvezenu kosu na kapi (jedan deo više se nije vratio). U leto, zatim (tj. 1943), Italijani već počinju predavati svu civilnu vlast Arnautima, spremajući se za svoju kapitulaciju, koja je sledovala 8. septembra. Iza toga, Srbi su potpuno prepušteni besnilu Arbanasa. Nemci, i sami u teškom vojničkom položaju, preuzimajući okupaciju od Italijana, bili su daleko od toga da se zameraju Arbanasima. I tako je od jeseni 1943. pošao nov talas nasilja protiv Srba, osobito na Kosovu, gde je bilo zaostalo još dosta Srba kolonista. Jedan deo Metohije, srezovi Peć, đakovica, Istok i Orahovac formalno su, odmah 1941, anektirani Albaniji, a time i imperiji italijanskoj. Posle sloma Italije, Albanci su, po sporazumu s Nemcima, smatrali i ostatak Metohije i sve Kosovo „Novom Albanijom“, čak nisu priznavali ni otcepljenje triju spomenutih severnih srezova Kosovskih. U tim severnim, Srbiji dodeljenim srezovima postojao je nečuven paradoks da je Srbija morala plaćati žandarmeriju i druge upravne organe arbanaške, koji su mučili Srbe. Arbanasi iz Metohije i Kosova išli su u zajednički albanski parlament i zajedničku vladu u Tirani. Ostvarena je bila „Velika Albanija“.
Ko bi danas (=1945) prošao kroz Kosovo i Metohiju našao bi jednu tužnu sliku. Našao bi hiljade pogorelih i obrušenih potpuno pustih kućišta, našao bi porušene neke crkve i manastire, našao bi cela sela potpuno opustela. Po mišljenju Gavrila Kovijanića, profesora iz Peći, bilo je već 1941. uništeno 65% srpskih naseljeničkih kuća u srezu pećkom i 95% u drugim i Metohiji, tako da su ostala samo zgarišta. Voćnjaci su isečeni, oranja izgažena, pa i groblja delom porušena. I zaprepastio bi se gledalac ne malo kad bi video da se još ni danas, posle opšteg oslobođenja zemlje i izgona okupatorske vojske, Srbi naseljenici ne mogu da vraćaju na svoja sa toliko znoja i truda sagrađena ognjišta. Ne mogu zato što se boje, kao i zato što im sama (nova) jugoslovenska vlast još uvek ne dozvoljava da se vraćaju očigledno iz političkih razloga da se ne bi prerano zamerila Arbanasima.[2] Ni govora nema još o sudskoj istrazi i kažnjavanju onih koji su se tako strašno ogrešili o sva pravila čoveštva i prava. Naprotiv, na zvaničnim aktima KosovskoMetohijske oblasti, koja je sada dobila svoju autonomiju, albanski jezik stoji na prvom mestu, ačinovništvo i žandarmerija i dalje su pretežno u albanskim rukama, čak u rukama nekih koji su služili i pod okupatorom.
Zverstva Albanaca, nadasve muslimanskih Arnauta, kako će se videti iz sledećih opisa, prevazišla su sve što ljudi pamte čak i u tim krajevima, od starina na zlu glasu i divljini.
Pljačka svega i svačega, tako da su izbeglice odlazile u najviše slučajeva gole duše, srećni da spasu glavu; ili su nešto poneli, pa im to drugi Arbanasi oduzeli putem.
Ucene najbezobzirnije, mahom u albanskim napoleonima, koje su Srbi morali plaćati, bilo da ostanu živi, bilo za tobožnje čuvare koje je opštinska vlast preporučivala pojedinim selima, bilo samoj službenoj žandarmeriji, bilo da se otkupi ugrabljeno i u šumu odvedeno dete koje bi inače posle datog roka bilo zaklano, i tako dalje.
Tuče nemilosrdne, surove, do besvesti, koje su, kako ćete dalje čitati, u više slučajeva dovodile do smrti.
Ubijanja na kućnom pragu, ubijanja kroz prozor dok čovek sedi za večerom; ubijanja bombom ubačenom u kuću iz mraka; ubijanja iz zasede na svakom putu; ubijanja u samim zvaničnim prostorijama opštine ili sreza od strane službenih organa; ubijanja u velikim frontalnim napadima ogromne rulje od više hiljada ljudi na ovo ili ono srpsko selo; masovno ubijanje u demonstraciji usred varoši Peći, i usred Uroševca. I da su ih bar jednostavno ubijali!
Hoćete li da vidite divljačka mučenja na koja su oni pobesneli neljudi metali svoje žrtve? Pogledajte šta priča, na primer, jedan ozbiljni 60-godišnji domaćin iz sela Pojatišta u srezu nerodimskom o nekoliko ljudi spaljenih, isečenih, raskinutih. Ili kako su isekli na komade Dušana Vukovića usred opštinske zgrade babuške. Ili čujte šta vam priča sveštenik Radivoje Pimić, paroh te opštine, kako je razbojnik Amet, Bog zna zašto, ugrabio iz jedne kuće jedno nevino dete, dečka od 12 godina, odveo ga na brdo i tu naredio svome nekakvom sinovcu da ga ubije, pa ovaj nevešto opalio i samo teško ranio dečka. I ostavio je dečka da se muči i tek posle dva dana dozvolio zlikovac da se ode po njega na breg i da se sahrani.
Možda ima nešto strašnije i od smrti, i od samog ubijanja mučenjem. To je nešto što je u našim zemljama moguće samo među Albancima: nasilno odvođenje srpskih ženskinja, osobito vrlo mladih devojaka i njihovo prisilno uzimanje za ženu, da i ne govorimo o običnom (kod njih) silovanju. Tih slučajeva navode svedoci na sve strane, i sigurno u porodicama tih nesrećnica mnogo je teže misliti na doživotno tiho umiranje te njihove dece u kući druge vere i skroz drukčijih običaja – nego da su ih videle mrtve.
Nasilja su bila tako opšta, raširena svuda u isto vreme, da su Srbi potpuno napušteni od vlasti, i još razoružani, morali malo po malo da se otkidaju (=beže), obuzeti panikom. Arnauti su i hteli paniku. Njima nije bio glavni cilj ubijanje, nego čišćenje, izgon Srba. Ko zna koliko je istine bilo u pričanju da se za đurđev dan 1941. sprema opšti pokolj Srba i da su ga sprečili Italijani?
Koliko je bilo slučajeva ubijanja, mučenja, odvođenja? Koliko se iselilo kolonista, a koliko starosedelaca? Mi to ne znamo. To nije moguće proceniti po iskazima kojim raspolažemo i kod kojih je, kako rekosmo, vidik uzan. Neki govore o dve hiljade ubijenih, i taj broj pre će biti premalen nego prevelik. Cilj ovih redaka nije, niti u današnjim prilikama još uopšte, bez istrage na terenu, može biti, davanje ukupnih lista, nego nam je cilj samo pokazati način na koji su vršena arbanaška zverstva. Taj način je strašan, toliko surov da nam se čini da čitamo ratnu hroniku afričkih divljaka. Što se tiče ukupnog rezultata, dovoljno je da kažemo samo ovo: uništeni su u krvi i mučenju svi rezultati srpske oslobodilačke akcije iz ratova 1912. do 1918, i više nego to: srpski živalj na Kosovu i u Metohiji našao se u času prestanka rata slabiji no što je bio uoči oslobođenja 1912. Onda je imao bar nešto duhovne slobode, imao svoje škole, svoju pisanu reč, svoje kulturne radnike, svoj polet ekonomski i duhovni.
Natura se pitanje: Zašto su Arnauti postupili prema Srbima tako nemilosrdno? Je li to osveta za ono što su dočekivali otkako je tamo došla srpska i jugoslovenska vlast?
Nije. U Srbiji, i posle u Jugoslaviji, Arbanasi su imali svoja građanska prava i prava kao narodna manjina. Imali su čak i specijalnu srednju školu manjinsku u Skoplju zajedno s Turcima (čije je držanje uostalom pokazalo se sto po sto drukčije, upravo obrnuto od njihovog). Arbanaški ljudi sudelovali su u jugoslovenskoj civilnoj i vojnoj službi i u zakonodavnim telima. Javna bezbednost je bila potpuna, ravnopravnost pred sudom bez prigovora. Ali tu dolazimo na osetljivu tačku, koju i jedan od svedoka spominje. Već u Turskoj carevini primitivni arbanaški elemenat nije voleo državni red i stegu, hteo je da živi na svoju ruku. Javna bezbednost nije bila tamo nikakva. Srbi su sa oslobođenjem doneli javnu bezbednost, onemogućili zanat drumskih odmetnika, kačaka, i režim svemoćnih lokalnih porodica i begova. Revolt Arbanasa u ovom ratu nije samo nacionalni, to je revolt primitivca protiv državnog poretka. Bila je to, dalje, borba starog begovata, feudalne klase, protiv demokratske sirotinje. Jer su Arnaute vodili begovi. A srpski naseljenici bili su sirotinja, daleko siromašniji od prosečnih arbanaških domaćina, svojih suseda u selu i u opštini.
Da li je bilo mržnje na koloniste? Besumnje, bilo je, kao što se nigde doseljenici ne dočekaju raširenih ruku. Srpska i posle jugoslovenska vlada pomagale su i vodile pokret kolonizacije na Kosovu i u Metohiji iz tri osnovna razloga: prvo, zato da se ubacivanjem jednog pouzdanog elementa osigura javna bezbednost u tim krajevima, osiguraju saobraćajne arterije i onemoguće pomagači kačaka. To je postignuto u punoj meri. Kačaci su izbegli u Albaniju. Drugi motiv kolonizacije potekao je iz opšte državne politike da se iz krajeva neplodnih i prenaseljenih višak stanovništva prebaci u krajeve rodnije i slabije naseljene – jedna pojava normalne unutrašnje kolonizacije koja se vrši u svim zemljama. Treći motiv je bio sentimentalne prirode: veliki deo kolonista želeo je doći baš u te krajeve, jer su oni, iako ne baš najuža postojbina srpskog naroda i srpske države, a ono pak krajevi najviše opevani u narodnoj poeziji, toliko živi u narodnoj svesti da su naprosto legendarni. Tamo su prestonice srpskih vladara, kao Prizren u Metohiji, Pauni na Kosovu; u Peći je vekovno sedište Srpske Patrijaršije; Dečani kod đakovice najveći su carski manastir, a Gračanica na Kosovu naj lepši; Kosovsko bojište, sa ratnim spomenicima, za Srbe je mesto pokloništva. U Kosovu i Metohiji nekad je bilo gusto naseljeno i bogato jezgro srpske srednjevekovne države. Posle dvoboja od jednog i po stoleća izmeću Srba i Turaka, Srbi su bili prisiljeni da odstupaju na sever i zapad. Bežali su, slično kao u ovom ratu, naprosto od sablje, da spasu svoju glavu. Potiskivali su ih Turci i (zatim) islamizirani Arnauti, koji su zauzimali, sve dalje i dalje, njihova naselja. To odstupanje Srba i nastupanje Arnauta išlo je sve do juče, do oslobođenja. Kosovo i Metohija dobili su tokom ranog prisilnog procesa toga neprestanog terora i bezvlašća, jaku arbanašku većinu. A kad je došlo oslobođenje od Turske vlasti, Srbi su se, prirodnim nagonom, stali vraćati u zemlju svojih pradedova, na „stara ognjišta“ na koja ih je narodna tradicija stalno podsećala.
Ta nova kolonizacija nije imala ničega od prisilnog metoda, kakve su pokazali totalitarni režimi. Sami su pojedinci išli i kupovali imanja potpuno slobodnom nagodbom od Turaka među kojima se pojavio pokret,da i sami idu za turskom vlasti u Tursku, a jednim manjim delom kupovali su zemlju i od Arbanasa. U mnogo većoj meri kolonizaciju je provodila država. Ona je to činila eksproprisanjem suvišnih neobrađenih utrina i šuma. Na tako izdeljene parcele slala je država siromašne i žilave koloniste koji su sami krčili šumu, orali ledinu, i većim delom dizali svoje kuće. Samo delimično država je podizala i kuće. Nešto zemlje dobilo se i agrarnom reformom, tj. oduzimanjem veleposeda preko izvesnog maksimuma od begova, ali toga je u ovim krajevima bilo malo. Poslednje dve godine, počelo se ovdeonde u maloj meri, oduzimati po nešto zemlje i od poseda srednje veličine. Osim tih izuzetaka, onaj glavni deo zemlje dobiven od utrina i šuma, bio je slabijeg kvaliteta, i upravo zato nenaseljen od strane Arnauta, koji su ranije sami birali najbolju zemlju da se nasele i držali najbolje krajeve. Naseljenička imanja stvorena su, dakle, s mukom i velikim dugogodišnjim naporom na slabijoj zemlji. Međusobni odnos između Arbanasa i jugoslovenskih naseljenika bio je toliko korektan, da uopšte nije dolazilo nigde do sukoba iako su negde živeli u istim selima. Uostalom, Albanci su jednako revnosno terali i one koji su zemlju uredno i slobodno preko suda kupili i platili, kao i one koje je dovela država, a gonili su i dosta starosedeoca.
Nije se dakle ovaj put radilo o nekoj osveti protiv Srba, zbog kakvog pređašnjeg terora, kao ni zbog kolonizacije. Radilo se o jednom davno spremljenom planu, da se ti krajevi očiste od Srba, osobito kolonista, a pripoje Albaniji; radilo se o Hitlerovom metodu drakonskog čišćenja. Nema nikakve sumnje da je već uoči rata u tome smislu radila propaganda Hitlerove i Musolinijeve vlade, a naročito mora da su Nemci imali svojih veza. O njihovim se agentima govorilo uoči rata uveliko.
Oni su pripremili podzemni arnautski pokret i dali mu posle svoju trajnu pomoć. Da su hteli, oni su mogli da jednim potezom spreče izbacivanje i zlostavljanje Srba. Ali, oni su hteli upravo protivno od toga: uništavanje Srba svuda i u svim pokrajinama. Oni su prvi i glavni začetnici zla.
Ceo niz naših svedoka spominje tzv. „Kosovski Komitet“ kao unutrašnje vođstvo celog albanskog pokreta u Jugoslaviji, koje je izgleda tajno postojalo već pre rata. Sedište mu je, kažu, bilo u ovom ratu najpre u Kosovskoj Mitrovici, a posle u Prištini. Teško je znati je li taj „komitet“ bio i formalno organizovan i gde je granica između njihovih formalnih članova i njegovih bliskih pomagača, odnosno između uže, izvršne sekcije i šireg odbora. Po mišljenju Boška Race, opštinskog delovođe u Babušu, komitet je posle u svakom selu imao po jednog do četvorice članova koji bi dolazili na većanja u Prištinu; to bi, dakle, bila neke vrste vrlo široka narodna skupština. Ne ulazeći u pitanje da li je i to još uvek bio „komitet“, mi ćemo se ovde ograničiti na to da istaknemo glavne ličnosti toga vođstva.
Da navedemo nekoliko vođa. Kao predsednika „komiteta“ svedoci spominju Ferat Bega Dragu, velikog posednika iz Kosovske Mitrovice i bivšeg narodnog poslanika u jugoslovenskoj Narodnoj Skupštini – Džafer Deva, trgovac i predsednik opštine u Kosovskoj Mitrovici (neki ga zovu okružnim načelnikom); imao je toliko ugleda da su ga zvali „starešinom od devet srezova“ KosovskoMetohijskih. On je posle bio ministar unutrašnjih dela u albanskoj vladi. Po kapitulaciji Italije organizovao je novu albansku policiju čije su pripadnike zvali „balistima“. Kakva je to bila policija može se naslućivati po slučaju prizrenskog kavedžije Stevana Bačitovića, koga su izvukli iz kuće, iskasapili i bacili na gradsko đubrište 9. decembra 1943, kao i po učestalom silovanju devojaka. Kad je Džafer Deva došao iz Albanije, stanje Srba veoma se pogoršalo. – Sefegin beg Mahmudbegović, bivši jugoslovenski senator u stranci J.R.Z. i ministar u penziji, iz Peći, sad za vreme rata predsednik opštine u Peći. On je kao šef policije izjavio, kažu, na primedbu o zulumima: „Ako se srpske vlasti opet nekad i uspostave u Peći, mene tamo neće naći, i zato ću činiti što hoću. Svi Srbi, naseljeni posle 1912., moraju ići“. „Posle mene potop“. Zloglasni je ostao u Peći i rođak gornjega, Dževad beg Mahmudbegović, sreski načelnik u Peći, a posle albanski narodni poslanik u skupštini u Tirani. Dževadbegov brat Rifat beg, bivši kraljevski senator, takođe se isticao u zlu. – U đakovici je žario i palio dugogodišnji predsednik opštine Sulejman beg Crnoglavić, koji je odmah izdao formalno naređenje opštinama da se izbace svi Srbi, i da neće biti zaštite za one koji ostanu. Tu je dalje Iljaz Agušević, rentijer u Prištini (ili Prizrenu?), bivši narodni poslanik jugoslovenski u stranci J.R.Z., posle šef nove albanske vlasti u mestu. Njegov pomoćnik bio je Ismail Manjuš, hotelijer u mestu, organizator „crne ruke“. Tu je dalje Ismail Goranin, predsednik opštine u Štimlju, pa prefekt (sreski načelnik) u Uroševcu, koji je postao najzad narodni poslanik u Tirani. Tu je i Jusuf Gradica iz Drenice, također jedan od izvršnih članova „komiteta“ i brat mu Mehmed, član komiteta, inače predsednik opštine u đukatovu; pa Mehmed aga Papagić, predsednik opštine becke u srezu đakovičkom. U Peći je bio vrlo aktivan bivši jugoslovenski učitelj Pavle Ljumez, jedan od šefova tzv. „fašističke uprave“, zatim narodni poslanik u Tirani. Pa onda Adem Marmulaković, bivši narodni poslanik, rodom iz sela Kuševića, sreza istočkog; i braća mu Suljo i Redžep; pa neki Banuš, dugogodišnji predsednik opštine gornjodreničke, u srezu gračaničkom. U srezu dreničkom ističu svedoci Mula Braima, hodžu iz Poljanica, Sadika Ljutana, Redžepa Vojvodića iz Lauše, (bivšeg) predsednika opštine u Srbici, kao i Recepa Otića, i hocu Mula Iljaza iz Broćna. U srezu istočkom i đakovičkom još naročito ističu nekoga Ganibega, da on izdaje direktive. U srezu podrimskom navode Mustafu Durgutovića, biv. narodnog poslanika, rodom iz opštine belocrkvanske, i Murselja Alijevića, predsednika opštine u Velikoj Kruši. U srezu Suva Reka Sajdina Arslana „barjaktara“, predsednika opštine u tom mestu, i nekog Sadika iz Pečana, kao i Bećira Sejfulovića, biv. narodnog poslanika iz Suve Reke. U Gnjilanima su rukovodili akcijom Ranuš Osmanović, predsednik opštine i Sejdo Salijević, obojica bivši narodni poslanici za ovaj srez i nosioci više jugoslovenskih odlikovanja. Razume se da je i drugih duhovnih rukovodilaca bilo vrlo važnih, osim ovih koje gore navedosmo.
Pored „Kosovskog Komiteta“, i pored izvršnih organa redovne upravne vlasti, npr. „gradske straže“ u Peći, spominje se u iskazima više puta „Crna ruka“, kao izvršni organ „komiteta“. I ona je, kažu svedoci, imala svoje članove po svim mestima. Ona je provodila u delo ubijanje i likvidiranje Srba. Drugi svedoci kažu da je „Crna ruka“, ili, kako je neki zovu „Crna Skvadra“, bila nezvanični organ „fašističke albanske uprave“. Preuzimala je odgovornost gde bi bilo nezgodno da je preuzme zvanična vlast. Kao jedan od vođa spominje se Zejnel „barjaktar“ iz Peći, koji je posle preneo svoje sedište u Prištinu, nakon što je završeno čišćenje u Metohiji i preostalo da se dovrši čišćenje Kosova. Na čelu same „fašističke uprave“ u Peći bili su Bajram Gaš iz sreza istočkog i Pavle Ljumez, bivši učitelj iz Peći. Svega je bilo u toj upravi u Peći oko 100 ljudi, sa nekoliko Italijana fašista. Služili su se fašističkim metodama, npr. prisilnim davanjem ricinusa, mučenjem i samim ubijanjem u zatvoru. Izgleda da su i među Italijanima bile dve metode: jedna mnogo bolja, kod obične vojske, i druga, mnogo gora kod fašističke policije.
Nasilja izvršena nad potpuno nedužnim srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji vapiju za pravdom. Žrtve toga nasilja, odrasli ljudi, žene i deca, rastureni danas svuda po Srbiji, Crnoj Gori i Vojvodini, upropašteni materijalno do kraja, čekaju da im oslobođenje države donese najzad i povratak na svoje ognjište, te da im država pomogne materijalno davanjem pomoći, i pomogne moralno, pozivajući krivce na odgovornost. Ovo je jedno pitanje od opšte važnosti. Jer se budući mirni i plodni poredak može osnovati samo na zadovoljenju pravde.
(Zločini Arnauta po srezovima):
ISTOK
Prvi Arnautski napadaji
čim je izbio rat, u aprilu mesecu 1941. Arnauti su počeli sistematsko čišćenje sreza (istočkog) od svih Srba naseljenika, a proterani su i mnogi starosedeoci. Po statistici od 1931. bilo je Srba pravoslavnih svega 9.600 duša, prema 14.836 muslimana. Među Srbima, broj naseljenika stalno je rastao, tako da je 1936. iznosio 1.027 domova.
Iseljavanje je vršeno svuda na sličan način. Na mesto jugoslovenske vlasti uspostavila se sama od sebe vlast Arnauta po selima, opštinama i srezovima. Sreski načelnik jugoslovenski, Sava Aksić, bio je ustanovio 10 oružanih straža od po 1 Srbina i 1 Arnautina da idu po selima i čuvaju red. Ali neredi iz susednih srezova brzo se prenose i u istočki. Po noći se pale kuće, sve više čuje pucnjava, počinju i ubistva. Ubrzo po svim selima organizovane su gomile Arnauta, naoružanih oružjem svojim ili uzetim iz državnog magacina u Istoku. One (bande) idu od kuće do kuće Srba naseljenika i najpre vrše premetačinu da pokupe oružje, ako ga ima, a onda odmah pretnjama, zastrašivanjem, terorom, pljačkom, paljevinom, i samim ubistvima gone Srbe iz sreza. Nigde nema pismenog naređenja – kaže Pajo Andrijašević iz Štupelja – nego bande naređuju usmeno govoreći da je ovo „arnautska zemlja“ i da je došao „arnautski zakon“. Negde su seoske i opštinske vlasti glavni organizatori, u glavnom one su prividno pasivne. Žaliti se sasvim je uzaludno. Tako se uzalud neki žale, napr. Mladen Cakić iz Novog Tučeka, arnautskom sreskom načelniku Rifatu. Ovaj je izjavio da za tri meseca nema nikakvog suda niti odgovornosti za Arnaute koji čiste srez. Ponegde su se bande sastojale od bivših kačaka i komita; ponegde su Arnauti jednog sela išli da čiste drugo selo: ali najobičnije oni su čistili svaki svoje selo, a kad zatreba skupljali se u veće odrede kad se pojavi otpor. Takav srpski otpor pojavio se na prostoru od sela Dobruše do Pećke Banje. Organizovane Srbe vodio je Radosav Vulević. Njegov odred pobeđen je posle trodnevne borbe polovinom oktobra 1941., uz 20 mrtvih i 50 ranjenih, pa se povukao u selo Vitomiricu do Peći.
Ponegde su i pojedinci vodili borbu iz svojih kuća braneći se neko vreme, npr. paroh Staleta Vesović iz sela Ukče, noću 27/28. aprila 1941.
Držanje okupatora
Okupatorska vojska nemačka i italijanska nije činila nasilja, ali je u glavnom ostajala pasivna prema zločinima Arnauta. U oktobru 1941. spasila je italijanska vojska Srbe u selu Ljubovu i omogućila im da se iz borbe povuku prema Peći. Zaklonila je izbeglice i u selu Klini. Plan italijanske okupacije nije bio, ispočetka bar, da se Srbi teraju. Tako su izbeglicama iz sela Ljubova naredili da se od Peći vrate svojim kućama. Ali, posle nekoliko meseci, kad su Arnauti ponovili svoje napadaje, italijanska vojska nije im više smetala.
Kako je se vršilo isterivanje Srba
Iseljavanje je izgledalo ovako. Arnauti, i to naši domaći, odmah su se dogovorili i udarili na srpska sela i Srbe, kaže izbeglica Spasoje Milatović iz Ljubova. U danima preokreta Arnauti su prigrabili vlast po opštinama u svoje ruke i rekli da Jugoslavija više ne postoji i da se moramo vratiti odakle smo i došli. U sreskom mestu Istoka, priča školski nadzornik Tihomir Ivljanin, čulo se puškaranje svako veče. Dolazili su glasovi o tučama, paljenju kuća, ubistvima. Jednog dana došao mu je jedan prijatelj Arnaut i savetovao da odmah beži, govoreći: „Vi ste dobar čovek, nikome zla niste učinili, ali znate da pored suvog drveta i sirovo gori“. Upravitelju škole u Istoku, Milosavu Paveliću, pucali su kroz prozor u kuću upravo kad je palio lampu, te je iste noći pobegao. Pavelićev tast, Mijan N., polazeći iz Istoka, hteo je ostaviti u svojoj kući jednog Arnautina da je čuva do boljih vremena, ali je novi arnautski načelnik sreza došao sa hocom Dacićem i svojim žandarima i naredio da kuća ostaje državi na raspolaganje. – Pored naseljenika morali su iz Istoka bežati i starosedeoci čiji su pradedovi tamo živeli od nezapamćenih vremena, kao Sava Vojinović, Dule Vojinović, Miloje Krstić iz Istoka, Radičević đorđe iz Ljubožde, itd., itd. – U selu Tučepu zašla je banda po kućama Srba i govorila da će svakoga zaklati, ko se ne ukloni do zore. Slično su u Novom Tučepu najpre naredili da svaki preda oružje i druge „državne stvari“; druge večeri banda od stotinjak ljudi vršila je pretres po kućama. Uz unakrsnu pucnjavu sazvao je kmet Srbe seljane i naredio im da se svi moraju iseliti do zore. Odmah su Arnauti skočili da skidaju s kuće vrata, prozore, crep i da izvlače namirnice i nameštaj. Ti izgoni iz mesta Istoka i okoline vršeni su odmah u aprilu i početkom maja (1941). Svedoci iz Jošanice, Štupelja i Sušice izjavljuju da su u njihovim selima Arnauti najpre izvršili pljačku i tuču, pa naredili da se Srbi sele ne noseći ništa. Živana Jeftić i Jelisija đorđević, obe iz Krnjina, pričaju da su im dali rok od svega nekoliko časova, uz pretnju da će ih iseći sve na komade ako i dalje ostanu; stvari su im oduzeli, a kuće na njihove oči zapalili. Slično svedoči Miloje đorđević iz istog mesta. U Malom Dubovu pucali su i pištali pištaljkama da zastraše svet, a u tim pretnjama sudelovao je sam kmet sela. Pucalo se preko kuća, ili kroz prozor, ili pretilo nožem i puškom. Na kuću paroha Vesovića iz Učke bacili su bombu. Za Radosavom Krstićem iz Istoka, dok je s familijom bežao u šumu, pojurili su Arnauti s puškama i bombama koje su tek bili uzeli iz obijenog magazina. I tako, odvaja se od svojih mukom sagrađenih domova masa nesrećnog sveta, i bega naročito noću, da ne bi putem izginuli od drugih Arnauta. Stanovnici sela Drenovčića pričaju da su morali čekati mesec dana u vagonima i drugi mesec u jednom logoru (zbegu). Sem retkih izuzetaka, izbeglice su išle bez stvari.
Tuče
Arnauti su tukli na sve strane ljude, žene i decu. Navodimo samo nekoliko primera. Tukli su Ružu, Milana i Borivoja Savića, Vlajka Stanimirovića, Mladena Cakića i decu mu iz sela Tučepa. I stanovnike sela Klina. U selu Novom Veriću tučeni su Stanko Nikolić, Mihailo Cvetanović, Mićan čudić, Marko Bokan, Blagota Radonjić, Mile Marović. Sretena Mihajlovića iz Jošanice bili su dotle dok nije umro. Namrtvo je isprebijan i Nikola Pejović iz Sušice.
Uništavanje naselja
Kuće izbeglica po pravilu se najpre opljačkaju, pa onda zapale ili poruše, tako da su neka srpska naselja potpuno zatrta. Bes uništavanja hteo je da izbriše ponegde svaki trag da je tu Srba uopšte bilo. Stoga su rušene i srpske crkve i škole, ukoliko ih ponegde nisu albanski katolici zadržali za sebe. Tako je crkve i uopšte Srbe branio pater Toma iz Zlokućana. Na više mesta uništavano je i samo srpsko groblje.
Otmice
Bilo je više slučajeva otmice devojaka. Odvodili su žene i devojke i činili s njima što je najgore, svedoči Sava Vojnović, starosedelac iz Istoka. Tako je kolovođa zlikovaca Bajram Redžepović Gašanin oteo kćerku Vladimira Valčića iz sela Prigode, a odmah zatim ubio i njega na njivi, i sina mu na putu iz zasede. Vidosavu, 12-godišnju kćerčicu Nove Jokića iz sela Jablanice izvukli su Arnauti noću iz kuća, svukli je golu i odmah pred kućom preobukli u arnautsko odelo, da ne bi na sebi donela ničega kaurskog. Za tako odvedene devojke i žene više se ništa ne zna.
Ubijanje
Bande Arnauta svuda su dočekivali jugoslovenske vojnike, koji su se, posle rasula jedinica, vraćali kućama. Skidali su sa njih oružje i uniformu, a mnoge i ubijali. Tako su radili
