Niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne(Džordž Orvel)
U nedeljnom intervjuu datom dnevnom listu Politika, Mlađan Dinkić je izjavio je da se svi bitni politički činioci – i u vlasti, i u opoziciji – plaše kako njegovih ideja, tako i dobrog rezultata na predstojećim izborima partijskog bloka koji predvodi. Jer, kako je ocenio, lista Ujedinjenih regiona Srbije biće među tri najbolje plasirane partije ili koalicije. Naravno, samim tim, predstavljaće važan faktor u vezi sa formiranjem buduće vlasti.
U carstvu paklene prevare
Da li je realno to što Dinkić kaže, ili se radi o njegovim ružičastim snovima? Ne bih se kladio na to da će URS osvojiti treće mesto, ali ni ne odbacujem tu mogućnost. Lider URS-a je stari marketinški lisac. Više puta nam je demonstrirao da dobro zna kako se varaju birači. Uostalom, sadašnje vladajuće strukture svoju poziciju umnogome duguju Dinkićevm izbornom mešetarenju 2008. godine. Tada je obećao besplatne akcije vredne više hiljada evra, kao i štošta drugo. Od toga uglavnom nije bilo ništa, ali na njegovu sreću, mnogi Srbi imaju slabo pamćenje.
Abraham Linkoln je jednom rekao: Neke ljude možete da varate stalno, sve ljude možete da prevarite ponekad, ali ne možete sve ljude da varate stalno. I bio je u pravu. Ali nesreća je u tome što pripadnika prve kategorija među Srbima, očito, ima dovoljno da Dinkić i ubuduće sebi osigura solidnu političku karijeru. Možda ih nema dovoljno da njegovi Ujedinjeni regioni osvoje bronzanu medalju, ali siguran sam da će ta koalicija preći cenzus.
Dinkić je ponovo pronašao priču pogodnu za manipulisanje željama mnogih birača. Ona je prosta ali pali. Šta Srbi žele? Pre svega, da bolje žive. A žive sve gore. Prirodno je da zbog toga nekoga krive. Načelno, gotovo svi su, i to s pravom, kivni na političare. No, u tome se neretko gube u apstrakcijama. Usled toga, vođa URS-a vidi svoju šansu. Postupa kao džeparoš koji preusmerava pažnju okruženja tako što gleda u nekoga drugog i sugestivno viče: Držite lopova.
Centralizovani ili regionalizovani lopovluk?
Dinkić usiljeno govori o potrebi decentralizacije Srbije, te o neophodnosti prestanka prakse finansijske i druge beogradizacije zemlje. Mnogima koji osećaju da im je neko ukrao novac, to godi. Međutim, ne shvataju da za pljačku nije kriv Beograd. Krivi su oni koji u njemu stoluju. A čim se fondovi decentralizuju, oni će se razmileti, u skladu sa latinskom izrekom: Ubi bene ibi patria (Gde je dobro, tu je otadžbina). Otićiće tamo gde su pare, a onda, njih ponovo neće biti. Ni u Beogradu, ali ni u Kragujevcu, Subotici, Nišu …
U zemlji u kojoj su žuti i G-17+ eksperti prisutni, ni trava ne niče. Bez obzira dali su im baze rasute po lokalu ili su se ugnezdili na jednom mestu. S druge strane, pošto na novim osnovama naprave dodatnu nesreću, kad posle toga nastupe novi izbori, Dinkić će moći da osnuje neki novi pokret i taj put kaže: Centralizacija je spas za Srbiju. Videli ste dokle nas je doveo politički feudalizam. Skoncentrišimo fondove na jedno mesto i dajmo ekspertima nadzor nad njima. I tako u krug, dok se Vlasi ne sete.
Nije problem Srbije centralizacija, kao što ni lek za naše nevolje neće biti decentralizacija. I obrnuto. U normalnim razmerama Srbija može da bude decentralizovana i uspešna (razume se ne i federalizovana ili konfederalizovana, što nam neprijatelji smeraju), kao što, videli smo, centralizacija ne garantuje ekonomsku, političku i svaku drugu stabilnost. Problem je u onima koji vode Srbiju, a ne gde su oni locirani.
Leva ruka, desni džep
Dinkić, koji je sada gorljivi zagovornik decentralizacije, do juče je bio čuvar naše centralizovane nacionalne riznice. Od 5. oktobra 2000. godine pa do danas, on i njegovi partijski lakeji iz redova G-17 +, drže pod svojom kontrolom veliki deo ekonomskih resursa Srbije. Vidimo šta su ti eksperti sa njima učinili. A s obzirom na to, prosto je zapanjujuće da se ti ljudi i usuđuju da govore da je pogrešna ekonomska politika, te da su centralizovani fondovi protraćeni. Pa oni su njima raspolagali!
Kako se kaže: Kadija te tuži, kadija ti sudi. Tako je i u ovom slučaju. Dinkić je imao ključnu ulogu u uništavanju većeg dela ostataka srpske ekonomije – onoga što je preživelo sankcije, agresiju i SPS-julovski režim – a sada bi da spašava Srbiju prenošenjem ostataka pukih ostataka, iz svoje desne ruku na centralnom nivou, u sopstvenu levu ruku, koju je u međuvremenu smestio regionalno. Nema šta, Srbiji se već osmehuju bolja vremena.
Srpski praotac Orion
Po jednom grčkom mitu, Orion – najveštiji lovac na zemaljskoj kugli – zaljubio se u prelepu ćerku kralja jednog grčkog ostrva. Taj vladar je u tome prepoznao šansu da se oslobodi od opasnih zveri kojih je u njegovoj zemlji bilo napretek. Obećao je Orionu princezinu ruku, ako ih sve, baš sve, odstreli. Pošto je on to posle mukotrpnog rada i učinio, umesto nagrade, kralj mu je na prevaru iskopao oči.
Na sreću prevarenog i osakaćenog lovca, bog koji je po grčkoj mitologiji bio personifikacija sunca (svakog dana je svojom zlatnom kočijom išao sa istoka na zapad), sažalio se na Oriona i vrati mu je vid. No, ni to njemu nije pomoglo da se izbori za pravdu. Nije želeo da se iz potaje, na efikasan način svojstven surovom protivniku, obračuna sa svojim zlotvorom, već je nameravao da ga natera da se sa njim časno suoči. Međutim, dobivši na vremenu, pokvareni kralj ga je ponovo prevario. Za utehu Orionu, samo tako što je uspeo da pobegne dok je hrabri lovac, koji ga je progonio, bio upućen u pogrešnom pravcu, a nije podneo veću štetu.
Naravoučenije je da lakoverni i pošteni imaju male šanse dok god igraju po pravilima pokvarenih. čak i kad im se sudbina osmehne, radi se samo o tome da iz svega izađu neoštećeni. Nažalost, to se na nas više ne odnosi. Dinkić i njemu slični već su osakatili Srbiju. Da bi preživeli moraćemo, na način kako zaslužuju, da uzvratimo onima koji varaju i sakate lakoverni, ali ipak – ma koliko da smo mazohistički spremni sebi da lepimo razne negativne epitete – dubinski čovečni srpski narod. Lepo sa globalnim i našim lokalnim prevarantima ne ide. Ako tako nastavimo da radimo, večno ćemo prolaziti ko bos po trenju.
Smutno doba
Toliko o Dinkiću i Politikinom nedeljnom razgovoru sa njim, kao i o drugim, Mlađi sličnim političarima, čiji je on upečatljivi simbol. A kad sam pročitao spomenuti intervju, setio sam se upečatljive scene iz ruskog filma 1612 (http://www.youtube.com/watch?v=J5ml_u3H_xA), posvećenog epohi poznatoj kao Smutno doba. To je razdoblje koje je nastupilo pošto je izumrla dinastija Rjurikovića, odnosno kada su Poljaci i Vatikan pokušavali da na čelo Rusije dovedu razne samozvance, zauzvrat spremne da veliku pravoslavno-slovensku zemlju pokatoliče i uvedu u redove tzv. zapadnog sveta.
Pošto su se Rusi obračunali sa (prvim) Lažnim Dimitrijem – koji je u svojstvu poljskog satrapa vladao Rusijom tokom 1605-1606. godine – stavili su njegove ostatke u top, i ispalili ih prema Zapadu. Da sve zajedno sa destruktivnim reformama i evropskim vrednostima koje je zagovarao, odu onamo odakle su njega i njih doneli zlokobni, okupacioni vetrovi!
Jeremija pali topa
Inspirativno, zar ne? Naravno, u metaforičnom smislu. Kako reče Dinkić, i u vlasti, i u opoziciji, ima onih koji se zgražavaju usled ideja koje on i njemu slični zastupaju. Da li je tako kada se radi o vlasti pa i nemalom delu opozicionog establišmenta – ne znam! Ali u našem narodu i formalizovanoj opoziciji, zasigurno, mnogo je onih koji tako misle i osećaju. Samo da konačno izvuku pouku iz jedne naše pesme, čiji deo glasi: Jeremija pali topa, zatresla se sva Jevropa. Kada nam već toliko pričaju o decentralizaciji, na pravi način uvažimo reči eksperata.
Ne nadajmo se da će se vlasti demokratski odreći oni koji su je zgrabili uz pomoć stranih agresora na srpske zemlje. Nemojmo ni čekati da se nekakva spasonosna vila pojavi na velikoj političkoj sceni, već počnimo da delujemo, kako znamo i možemo, na svom nivou. Bilo nas je dosta, ali ipak nedovoljno, na protestu zbog hapšenja đenerala Ratka Mladića. Na svakom narednom okupljanju, u svakoj drugoj akciji suprotstavljanja nenarodnom režimu, mora da nas bude sve više i više. Uz to, moramo da budemo mnogo zahtevniji, čak i prema opozicionim strankama koje nešto rade, ali čini se, čak i one, više forme nego uspeha radi.
Samo tako ćemo odbraniti i svoje pare a ne samo državu, dok ni prvi cilj nećemo ostvariti ako krotko budemo sedeli kod svojih kuća i kukali, te mirno posmatrali Dinkićevu regionalizaciju, Tadićevu privatizaciju javnih preduzeća ili režimsku harangu protiv poletnih pokreta srpske mladosti, kao što su, primera radi, Naši 1389 ili Obraz.
