Povodom teksta ZNAčAJ MATICE autora uvaženog gospodina Dragana Rakića iz Starsbourga, htela dih da dodam problematiku ostvarivanja prava nasih iseljenika kada je u pitanju oduzimanje njihove imovine kao i ostvarivanja njihovih drugih osnovnih prava u Matici.
Većina iseljenika, odnosno naših ljudi u rasejanju po pitanju prava još uvek mogu više da postignu preko stranih Ambasada onih zemalja u kojima oni žive, odnosno njihovih Ambasada u Beogradu odnosno u Matici nego preko suda i odgovornih organa u Matici.
Kakav je značaj Matice, je dobro postavljeno pitanje ako se zna da naši iseljenici u Matici imaju samo jedno pravo, a to je da unose devize u njen devizni budžet. Ukoliko se dogodi da neki iseljenik (nosilac i matičnog pasoša) u Matici pokuša pravnim putem i civilizovano da reši neki spor pred domaćim sudom, vrlo brzo će naići na konstataciju i uveriti se da je on u Matici potpuno obespravljen i da se u Matici štite meštani u odnosu na iseljenike čak i kada se oni bave kriminalom i bogate na račun ljudi iz rasejanja koji su takodje njihovi gradjani dok su oni, iako dugo odsutni i dalje nosioci Matičnog državljanstva.
Značaj Matice za dijasporu je daleko veći, nego što je to obrnuto slučaj. U odnosu na naše ljude u rasejanju postoje ogromne i, reklo bi se, nepremostive predrasude. Dijaspora je u očima vlasti nerealna u njenim zahtevima po pitanju njenog (osnovnog) prava, ili je˜neupućena ili je
previše poprimila osobine zemalja u kojima dugo godina živi a kao da je to nesto lose, i sve to u negativnom kontekstu. Uvek se nešto može zameriti dijaspori.
Stoga nije preterano reci da naša dijaspora možda preveliki značaj daje Matici a govoreći Dučićevim rečima da nešto nije ono što jeste nego je onakvo kakav mu izgled dadne duša naša.
Zato, mišljenja raznih autora o tome kako u srpskoj dijaspori postoje razni faktori koji utiču˜na neslogu naših ljudi u dijaspori su samo puka nagadjanja i dodavanje zrna na mlin onih snaga koje polarizuju a kako bi sebi našli neku ulogu u toj polarizaciji. Razne˜delegacije, razni˜Saveti dijaspore i pojedinci koji su odlazili u Maticu predstavljali su sve do sada sami sebe jer dijaspora je daleko opširniji pojam od nekoliko stotina, hiljada naših ljudi koje su svojevremeno ispratili biroi rada na˜privremeni rad u inostranstvo dok svi znamo da ta privremenost traje skoro pola veka. U medjuvremenu imamo drugu, pa i treću generaciju naših iseljenika odraslu i školovanu širom sveta dok su i oni koji su odlazili samo na rad u medjuvremenu stekli znanja i obrazovanja po svetu pa i dobar imetak svojim vrednim radom i sopstvenim trudom.
Postavlja se zato sada pitanje; koji značaj pridaje Matica ovim ljudima koji poseduju visok kvalitet znanja i radne discipline, koji su do sada bili lišeni osnovnih prava u Matici, prava na sopstvenu imovinu koja im je oduzimana ili od strane države i njegog sistema, ili od strane pojedinaca u Matici na prevaru?!
Da li Matica ima pravo da polaže bilo kakvo pravo na njene bivse gradjane u rasejanju a kojima nije davala nikakva osnovna prava, kojima je samo zavirivala u novčanik bez da je se ikada zapitalo kako je taj novčanik napunjen i koliko truda je to kostalo.
Uz potpuno uvažavanje mišljenja gospodina Rakića koga izuzetno cenim, ja se ipak nebih složila sa njegovom konstatacijom o “pogrešnom tumačenju da bi Matica mogla učiniti nešto. Lično mislim da bi mogla itekako da privuče svoje ljude iz rasejanja, ili barem sa njima održava pristojnu vezu time što će im omogućiti barem ostvarenje njihovih osnovnih prava. U protivnom, bilo bi poštenije da se ljudima jednostavno kaže; – Za vas ovde nikada nije bilo mesta pa vi ostanite tamo gde i jeste. Umesto toga našim ljudima u rasejanju se stalno daje neka lažna nada dok se sve svodi samo na banalnu prevaru.
I naravno da se ima mnogo toga da zameri i samim iseljenicima ali to su pojedinci, oni nisu neka˜dijasporska država koja pak Maticu vara i daje joj lažne nade dok se uz to još bavi bogaćenjen na njen račun. I u jednom i u drugom slucaju radi se o – ljudima. Zato bi trebalo znati da svaki dolazak naših iseljenika pojedinaca ili vsih ukupno u Maticu znači prihod za njen budžet. I nemoraju u Maticu da se vrate samo biznismeni sa kapitalom. Dovoljno je da se vrati samo desetak hiljada penzionera iz rasejanja koji su osigurani kod inostranih fondova. To bi već značio ogroman priliv finansijskog kapitala u Maticu, stizale bi te njihove penzije u Dolarima, evrima, i ostaloj valuti, oni bi te peznije trošili u Matici i nebi bili ninakakvom teretu maticnoj državi nego naprotiv, bili bi značajan prihodni faktor za njen budžet.
Ali treba razmisliti i biti racionalan. Razmisliti bez predrasuda o iseljenicima, bez straha o konkurenciji za svoje pozicije, bez zavisti. U tome Matica nije narocito vična i to nije do iseljenika i dijaspore nego je do Matice i odgovornih vlasti. Jer dijaspora ima šta da ponudi ali Matica treba nešto i da pruži. Ljubav za ljubav a sir za pare. Nemože dijaspora samo da bude bratski rudnik zlata, ona treba da bude i ravnopravan partner i da uživa respekt kao ravnopravna a to se može postići prestankom polarizacije i deljenja ljudi u rasejanju i onih u Matici kao da se radi o različitim vrstama, nekakvoj prvoj i drugoj klasi a kamoli što se radi o istim ljudima, odnsono svojim gradjanima.
