Ovu tablu je ispisao i postavio očajni meštanin, prilično usamljen u borbi protiv višedecenijskog bezdušnog zatrpavanja seoskih grobalja, okolnih šuma i kanala pored nekadašnjeg Carskog puta Valjevo – Loznica, najrazličitijim vrstama nerazgradivih otpadaka. Pre toga je, po ko zna koji put, sam očistio i uredio groblje, u kojem mu počivaju preci, mada ne samo njegovi.
Rekoh, u očajanju, jer sve manje i sam veruje da će (samo) njegov trud vredeti i biti u stanju da dozove svesti one koji se godinama ovde ratosiljaju smeća, dok se krajem vikenda vraćaju u varoš, iz svojih seoskih zavičaja – Bukovice, Kamenice, Miličinice i ko zna kojih još. Možda i gramatička strana ovog teksta pokazuje, pre taj očaj i nevericu, nego neznanje, ali da to ostavimo po strani.
Foto: J. Vitorović
I ja sam ovde, može se reći, meštanka, pa znam „istoriju” problema ovog mikro prostora. Ljudi moji, da znate koliko se toga, posle čišćenja, opet za par dana ovde nakupi. I kako boli kada svojim očima godinama gledate kako se iz otvorenih prozora moćnih automobila, u pokretu, bace, do pucanja napunjene vreće, kese ili sami predmeti pored prvih grobova i ovog hrasta, a onda i niže, u šumu i kanale pored puta. I u obližnji divan šumski potočić, koji žubori kroz vrbake i topole… Nemoćno gledate i ne znate šta da radite. A onda zamislite koliko ih tek koristi okrilje noći da baci stare kauče, šporete, karoserije, plastične flaše, dušeke, staklo, kanistere i sl. I da srećno i blaženo ode u svoje gradske kuće i stanove. Možda i iz njih, sledeći put u suprotnom smeru odlazeći, bace nešto što ih mrzi da odnesu do prvih gradskih kontejnera.
Znam da vi ovo i sami gledate oko sebe. I da se neki od vas osećaju isto kao ovaj meštanin prelepog sela, čije je ovo groblje, šume i njive. I kao ja. Ali, moram da ovo napišem jer se uklapa u aktuelni proces pobune protiv moćnih stranih osvajača, u vidu kompanije Rio Tinto (protiv kojih se i u meni svaki damar i trun svesti buni). Da li grešim dušu ako ove naše sunarodnike, bacače smeća u svoju prirodu, u svoju Srbiju, vidim i osećam isto kao ove belosvetske okupatore? I pitam se, ako ih je ovoliko, i ako se gomile otpada tako brzo umnožavaju, ko će dići čist i iskren glas protiv stranaca koji nas uveliko obeležavaju i podešavaju da budemo njihova deponija, njihova jeftina radna snaga, one game i delte iz Hakslijevog „Vrlog novog sveta”? Ko? Nije samo u pitanju strah od aktuelne vlasti, u pitanju je pre ova nesvest, tupost, bahatost, primitivizam, inat… znate već šta nas sve krasi. Većinu od nas. Nisam za pasivno posmatranje našeg umiranja, daleko od toga. Samo me, iskreno, ophrvava bojazan da smo (i ovu) bitku izgubili i da naši poslednji trzaji nemaju snagu prekretnice.
Za portal Rasejanje.info reč i foto Jelena Vitorović, Valjevo
