Pomisao na razgovor sa psihoterapeutom ili psihologom kod većine ljudi stvara stereotipne slike viđene često u američkim filmovima. Pacijent leži zavaljen na stolici i priča sa nekom osobom u senci o svojim najintimnijim doživljajima i problemima. Da to sve nije daleko od istine, ali nije ni baš sasvim tako, objašnjava psihoterapeut iz Beča Zora Nikolić (43), koja se već četiri godine i samostalno bavi ovim pozivom u austrijskoj prestonici.
NJeno zanimanje za psihoterapiju traje već od samog dolaska u Austriju iz rodnog Zaječara.
– Još pre 20 godina, kada sam došla u Austriju, počela sam da studiram medicinu, a radeći usput i kao stomatološki asistent, strah od zubara prisutan kod mnogih pacijenata zainteresovao me je da pronađem uzrok zbog kojeg se on uopšte javlja. Tako je sve krenulo, a onda sam se tragajući za takvim pojavama preusmerila i stekla obrazovanje u Obrazovnoj ustanovi za sistematsku i porodičnu terapiju, a kasnije i radeći na Univerzitetu „Sigmund Frojd“, kao i na Stomatološkom univerzitetu u Beču – objašnjava naša sagovornica, koja sada ima i svoju privatnu ordinaciju u 21. bečkom okrugu.
Sprečiti bolest
– Psihoterapija je naučna disciplina koja se bavi lečenjem psihičkih i psihosomatskih oboljenja, ali i preventivom, te osobe imaju mogućnost da ovom metodom spreče nastanak ovih bolesti. Iako su se još pesnici i filozofi bavili istraživanjem razloga koji utiču na psihu, još se ne obraća dovoljno pažnje tome, a u našem društvu psihoterapija ima i negativnu konotaciju – ističe Zora Nikolić.
– Osobe koje dolaze u moju ordinaciju imaju obično uput lekara specijaliste. Samoinicijativno dolaze osobe koje imaju više samopouzdanja i koje savetovanjem žele da dođu do boljeg kvaliteta života. Važno je napomenuti da na psihoterapiju dolaze osobe svih uzrasta, od dece do starijih lica. Naše telo nam, naime, daje signale poput nervoze, nesanice, straha, umora i ako se tome ne prida određena pažnja, ti simptomi mogu postati jači i izazivaju onda i oboljenje. Problemi zbog kojih se osobe javljaju za pomoć mogu biti i integracija, poteškoće u školi ili na fakultetu, problemi sa vaspitanjem dece i omladine, porodične ili radne konfliktne situacije, krize ili žalost. Takođe su česte i razne vrste fobija, poput straha od zubara, lifta, ljudi, kao i tipični oblici zavisnosti i traume – objašnjava naša sagovornica i dodaje da su i Austrijanci, kao i naši građani, zatvoreni po pitanju odlaska na psihoterapiju, dok žene češće traže pomoć.
Zora takođe objašnjava da je psihoterapeut u razvijenim društvima sve popularnije zanimanje, te sada u Beču, na radost mnogih mladih koji žele da se bave ovim poslom, ima i više mogućnosti obrazovanja i sticanja ovog zvanja.
Govoreći o našim ljudima, napominje da se sa njima često sretala u praksi.
– Iz mog iskustva znam da period integracije nije lak. Mlađi ljudi su otvoreniji i dolaze i preventivno, dok kod starijih generacija, koje su obično radile teške poslove i mnogo se žrtvovale, vlada ubeđenje da sve mogu i moraju sami i oni obično dolaze po uputu lekara. Važno je da ovim putem poručim svima da je odlazak kod psihoterapeuta nešto sasvim normalno i ništa neuobičajeno ili strašno, već naprotiv, veoma prijatno iskustvo – kaže naša sagovornica.
Poverenje najvažnije
– Važno je da se izgradi uzajamno poverenje. Razgovor koji psihoterapeut obavlja sa svojim pacijentom je potpuno poverljiv. Psihoterapeut kroz razgovor traži uzrok problema i na osnovu toga određuje i vrstu terapije i istovremeno radi na podsticanju vrlina koje pacijent ima. Ako, na primer, zamislimo jednu biljku, znamo da ona može da raste i pravilno se razvija samo ako ima sve ono što joj je potrebno, od sunca, mineralnih materija, pa sve do pravog okruženja. Psihoterapijom kroz razgovor pronalazimo ono što nekom nedostaje ili mu smeta da se pravilno razvija – napominje Zora Nikolić.
