Profesor istorije i pisac Zoran Milekić je posle dve monografije za najmlađe o Dositeju Obradoviću i Mihailu Petroviću – Miki Alasu, objavio prvi srpski roman za decu na temu Prvog svetskog rata. Njegov „Mali vojnik Velikog rata” nedavno je doživeo i svoje treće izdanje.
Roman Zorana Milekića „Austrijanka”, objavljen je 2021, dok su prošle godine svetlost dana ugledale njegove knjige „Kad su veliki pisci bili deca” i „Deca rata”, koje su svoje promocije imale u Čačku, Gornjoj Trepči, Lučanima, Bajinoj Bašti, Herceg Novom, Kladovu, Sedlarima kod Valjeva i drugim mestima. Da podsetimo, pre dve godine Milekić je promociju svog romana „Austrijanka” imao u Mađarskoj, tačnije u Segedinu i Budimpešti, u zajedničkoj organizaciji Kulturnog i medijskog centra „Srpski venac” i Srpskog pozorišta u Mađarskoj, a uz medijaciju novinarke i prevodioca Dobrile Borojević
Kako ste došli na ideju da istražujete detinjstvo velikih pisaca? Da li Vas je nešto posebno podstaklo da se bavite ovom temom?
– Na ideju, zapravo, nisam došao ja već moj imenjak Zoran Penevski, urednik u dečijoj redakciji Lagune, odnosno „Maloj Laguni”. Naime, pre nekoliko meseci poslao sam mu jedan sasvim drugi rukopis za dečiji roman. Kad smo se potom sreli i razgovarali o tome, njemu se priča svidela ali smo shvatili da na njoj još ima da se radi. Ja sam ga tada upitao ima li još nečim da me zaposli u međuvremenu? Čak smo se s tim malo i našalili, jer ima ona stara narodna, možda je i čak iz mog Dragačeva, koja kaže da „budala nađe sebi posla i na svadbi“. Istina jeste da sam svojevrsni skriboman, najčešće radim na bar dva rukopisa istovremeno, kao što često čitam dve ili tri knjige uporedo.
Foto: Glas Pešte/arhiva Z. Milekić
Rekao mi je da već poodavno ima u glavi ideju knjige za decu o detinjstvu velikih pisaca, dakle o detinjstvu onih koji su neke od najlepših knjiga napisali upravo za decu. Taj njegov predlog mi se odmah svideo, tema je, nekako, sama po sebi interesantna. Prvo, zato što je uvek zanimljivo zaviriti u život slavnih ličnosti, u ovom slučaju naših velikih pisaca. Drugo, kao dete sam dosta čitao i neretko se dešavalo da me, čitajući neku knjigu, sama ona ponukala da saznam ko zapravo stoji iza svih tih zanimljivih strana i poglavlja. Naposletku, i sam sam pisac pa mi je po prirodi stvari, po nekom bratstvu po peru, bilo interesantno da se pozabavim tom temom. Jer, a u to sam se uverio, uvek u nekom piscu pronađete i pomalo sebe.
Da li ste stekli utisak da postoji nešto zajedničko među našim piscima, što ih je odlikovalo i uticalo na njihovu buduću karijeru?
– Da. Većinu njih je knjiga privukla od malih nogu. Pri tome ne mislim na školske knjige, udžbenike i tome slično, neki i nisu bili Bog zna kakvi đaci, već mislim na romane, priče, bajke. Privukle su ih na razne načine i u njima su nalazili veliko zadovoljstvo. Tu strast prema čitanju zadržali su čitavog života. I, naravno, jednog dana su pomislili da bi i oni mogli da stvaraju ovaj čarobni svet reči, na svoj način. A iz svog iskustva znam da nije baš lako otisnuti se tim putem pisanog stvaranja, zaploviti ka toj neizvesnoj pučini a da pri tome ne znate kako će se ta plovidba završiti. Ali, s druge strane, baš ta neizvesnost, taj izazov vas neodoljivo privlači. Ubeđen sam da su i svi oni imali isti osećaj. A kada se jednom dohvatite pera, teško ga je kasnije ispustiti, kao da je premazan nekim čarobnim lepkom.
Foto: Glas Pešte
Kako su pisci u Vašoj knjizi razvili ljubav prema knjigama tokom svog detinjstva? Da li su imali posebne knjige ili književnike koji su ih inspirisali?
– Čitajući njihove biografije, razna sećanja, i njihova i njihovih prijatelja, intervjue i druge izvore, morao sam doći do zaključka da je najveći broj njih sklonost ka knjizi stekao slušajući pripovedanja drugih, ali i imajući veliku sklonost ka maštanju. Pri tome treba imati u vidu da su mnogi od njih živeli u siromaštvu, i da njihovi roditelji nisu mogli priuštiti sebi kupovinu knjiga. Zato su deca svoje slobodno vreme često provodila slušajući priče starijih, svojih očeva i dedova najčešće.
Vuk Karadžić je kasnije, kada je otišao u Beč i počeo da se bavi književnim poslovima, prilikom skupljanja pesama za svoju prvu „Pesmaricu”, i sam znao napamet mnoge pesme i to baš zato što ih je čuo u detinjstvu.
Njegoš je kao dečak voleo da sedi uz ognjište, u polumračnoj i čađavoj kući i da sluša guslare koji su u njega usadili tu sklonost ka pesmama, a koja će doći do izražaja kasnije, kada je već postao vladika.
Mali Branko Ćopić nije mogao da se nasluša pripovesti svog strica Nidže, ratnika, šaljivdžije i pustolova. Ovaj je često u istinite priče iz svog uzbudljivog života znao da uplete i razna fantastična bića, od karakondžula do vampira i veštica, ali da to izgleda kao nešto potpuno stvarno. I možemo samo zamisliti kako je to delovalo na dečiju maštu.
Isidora Sekulić je jedno veliko bure u svom dvorištu pretvorila u svoje sklonište. U njega je prenela sebi drage stvari, neke igračke, čak je tu zasadila i cveće. To bure je postalo njen svet, njen kosmos, njeno utočište. I kada je, jedne noći, oluja razbila to bure i sve uništila, ona je smatrala da je time, zapravo, okončano njeno detinjstvo.
Navešću još samo primer našeg jedinog nobelovca Ive Andrića. Ubeđen sam da je njegova ljubav prema knjigama suštinski proistekla iz njegovog siromaštva i nemogućnosti da ih kupi. Ispričao je u jednom intervjuu da je kao učenik gimnazije u Sarajevu, vraćajući se uveče iz škole, uvek zastajao pred jednom knjižarom, odnosno pred njenim osvetljenim i lepo uređenim izlogom, a u kome su bile poređane knjige šarenih korica i njemu nepoznatih naslova, najčešće na nemačkom jeziku. Tako je počeo sam da im izmišlja naslove, kad već nije imao novca da ih kupi. A onda se desilo nešto zanimljivo. Posle izvesnog vremena počeo je da zamišlja i šta bi moglo da piše u tim knjigama, da sklapa rečenice, pasuse pa i čitave stranice. U stvari, shvatite da je Ivo Andrić počeo da piše u detinjstvu, doduše u glavi, bez olovke i papira. Ali tada je postao pisac. Što bi rekao Mocart, u glavi se dela pišu, sve ostalo je samo puko škrabanje i piskaranje.
Što se tiče knjiga ili književnika koji su ih inspirisali, svakako da su ih imali. Branko Ćopić je jednom dao punu torbu krušaka za dve knjige, jedna od njih je bila neka skraćena verzija „Don Kihota” Migela Servantesa. Dositej Obradović je čitao žitija pokušavajući u Hopovu da se „posveti”, u čemu nije uspeo naravno, ali ne treba podcenjivati uticaj tih dela u njegovom kasnijem opredeljenju da krene nekim drugim putevima. Isidora Sekulić je volela putopise koje je posle i sama pisala. Jedna od omiljenih knjiga Meše Selimovića iz vremena mladosti bio je „Žerminal” Emila Zole, roman koji je govorio o mukama rudara. Meši je ta tema bila veoma bliska jer je i njegov kraj bio rudarski. S druge strane, Vuka i Njegoša je inspirisala usmena narodna tradicija, odnosno priče, mitovi i bajke koje su, rekao sam već, slušali od starijih, često u zimsko doba kad se nije imalo previše posla. Ili guslari koji su tada praktično bili jedina spona sa slavnim prohujalim vremenima, a o kojima su mladi voleli da slušaju.
Da li je nešto iz detinjstva pisaca uticalo na teme koje su kasnije obrađivali? Ako jeste, možete li nam dati neke primere?
– I inače je poznato da pisci mnogo šta od svoje inspiracije vuku još iz detinjstva ili mladosti. Ti doživljaji doveli su kasnije do nastanka nekih od njihovih najboljih dela.
Branko Ćopić je imao bujnu maštu te je jednom upitao svog djeda Rada bi li se mesec sa brega mogao dohvatiti jer mu se činilo da je on sasvim blizu. Vispreni i mudri djed mu je odmah potvrdio tu mogućnost. To i nije neki problem samo bi valjalo poneti grabulje da bi se ceo posao odradio sigurnije. Iz ovog će kasnije nastati jedna od Ćopićevih najlepših priča, „Pohod na mjesec”. Svoja iskustva prve zaljubljenosti, kad je imao samo dvanaest godina, pretočiće u svoju, verovatno najlepšu, ljubavnu pesmu, „Mala moja iz Bosanske Krupe”.
Meša će svoje traume iz mladosti, iz rata, u vezi sa streljanjem brata, obraditi u romanu „Derviš i smrt”.
Andrić će objaviti čitavu zbirku priča pod naslovom „Deca”, u kojima je bilo i njegovih iskustava iz detinjstva. Poznato je, inače, i da je on veoma poštovao glumce, i znao njihov rad da nazove „rudarskim”. Malo ko zna da taj njegov stav zasigurno potiče iz njegovog detinjstva, kada je pokušao da sa svojim drugarima na tavanu jedne kuće priredi pozorišnu predstavu. Glumio je jednog seljaka koji je trebao da ubije zlog krčmara, no cela ta „tragična” scena je tako traljavo izvedena da je izazvala smeh publike, čega se nesuđeni glumac zastideo toliko da je pobegao sa scene i više se nije dao prevariti da korakne na pozorišne daske.
Šta je uticalo na to da se baš ovih petnaest velikana nađe u Vašoj knjizi? Planirate li nastavak?
– Glavni kriterijumi su bili da to zaista budu naši najveći i najpoznatiji pisci, kao i da, u hronološkom smislu, raspon bude od pisaca starijih vremena, to jest od srednjeg veka pa do onih novijih vremena. Naravno, spisak takvih imena je znatno duži od ovog broja, ali prosto morate napraviti nekakav izbor. Pri tome svakako ima i ponešto subjektivnog. Veoma bih voleo da uradim nastavak ali hajde da vidimo kako će čitaoci prihvatiti ovu knjigu, pa ćemo videti za dalje.
Nakon proučavanja detinjstva ovih velikih pisaca, da li imate poruku ili zaključak koji biste preneli čitaocima?
– Moja prva poruka je uvek ista: čitajte, čitajte, čitajte! Naravno, ako vam se neko delo ne svidi, ostavite ga i uzmite drugo. Tako ćete, pre ili kasnije, naići na neko štivo koje će vas privući, zainteresovati, zaintrigirati, oduševiti. Ali, čitajte!
Što se tiče konkretno ove knjige, smatram da zaista jeste vredna čitanja jer je tema sama po sebi zanimljiva. Uvek nas zanimaju neki detalji iz života velikih ljudi. Takođe, nikad ne znate na kog će mladog čitaoca neka knjiga presudno uticati da se i sam okuša u pisanju. Jer, kod nemalog broja pisaca iz ove knjige, taj neki inicijalni plamičak, ta varnica želje za pisanjem se javila baš u detinjstvu, a kasnije se samo osnažila i razbuktala. Uostalom, nadam se da će neki današnji klinci koji ovo budu čitali shvatiti da su i naši najveći pisci ipak najpre bili samo deca, ali maštovita deca koja su volela da čitaju i sa oba oka posmatraju svet oko sebe, što i njima iskreno preporučujem da čine. A stariji treba samo da probude usnulo dete u sebi, pa će to već biti dovoljno da požele da pročitaju ovako nešto.
Koji su velikani na Vas najviše uticali kad ste bili dete? A koji Vas danas zadivljuju?
– Kao dete čitao sam mnogo, a tako je i danas. To su bili klasici i naše i strane književnosti, ali i dan danas volim da im se vratim. Sećam se Nušićevih „Hajduka”, „Družbe Pere Kvržice” Mate Lovraka, Ćopićevih „Doživljaja mačka Toše”, Molnarovih „Dečaka Pavlove ulice”, Kuperovog „Poslednjeg Mohikanca”, naravno „Toma Sojera” beskrajno duhovitog Marka Tvena, i mnogih drugih. Tom spisku, verujte, nema kraja. U ovom trenu su mi ti pisci i dela pali na pamet, u drugom bi verovatno neki drugi. Ponekad se vratim ponovo istim, već pročitanim delima, i desi se da u njima otkrijem nešto novo, nešto što ranije nisam zapazio. A ipak mi je teško reći ko je na mene konkretno uticao. Verovatno svi oni, i ko zna koliko drugih koje sam čitao i već zaboravio, ali čija su dela nesvesno ostala negde u meni. Čitam, naravno, i savremene pisce, kako domaće tako i strane. Neki su izvrsni, neki, bar po nekakvom mom kriterijumu, i genijalni, ali ne bih izdvajao nikoga posebno.
Želeo bih da pomenem i veliki uticaj stripova koje sam čitao, jer pripadam toj generaciji. Zagor, Mister No, komandant Mark, Blek Stena, Alan Ford… I oni su bili junaci mog detinjstva, i ostali su moji junaci. Nakupujem ih na Sajmu knjiga pa čitam kad god nađem slobodnog vremena, kojeg je, na žalost, sve manje.
Šta konkretno priča romana „Deca rata” donosi u odnosu na „Austrijanku” i koliko su ove priče bile emotivno iskušenje za Vas lično?
– U romanu „Austrijanka” pakao ustaških logora se sagledava uglavnom iz ugla Diane Budisavljević i njenih saradnika. Dakle, prati ono što su oni videli ili čuli, kao ljudi koji suštinski nisu očekivali da će se naći oči u oči sa baš tolikim zlom. Ulazili su, između ostalih logora, i u Staru Gradišku i to u najgore vreme, u leto 1942. Ostavili su potresna svedočanstva o stradanju dece i o tamošnjim užasima. Priča prati njenu Akciju od početka do kraja. Smatrao sam da ti ljudi zaslužuju priču u kojoj će ono što su učinili biti činjenično osvetljeno pa makar i posle toliko decenija.
Roman „Deca rata” prolazi kroz iste te užase ali gledane iz ugla troje dece. To su takođe istinite priče, i prate ovu decu od njihovih sela na Kozari i Slavoniji, zarobljavanje od strane ustaša, odvođenje u logor, gubitak članova porodice ili bliskih rođaka i prijatelja, i konačno preživljavanje svih tih grozota. Svesno su izabrane sudbine to troje dece koja su preživela. Bitno je uvek naglašavati tu pobedu života nad smrću, pobedu dobra nad zlom. Uvek i iznova.
Emotivno, nije bilo lako pisati ove romane. Ima tu strašnih scena dečije patnje koje sam morao opisati, i samim tim na neki način i proživeti. Naravno, trudio sam se da kao istoričar ispričam priču potkrepljenu činjenicama ali pri tome proradi ono ljudsko, ono roditeljsko, u vama. Od troje negdašnje dece o kojoj sam pisao, dvoje sam poznavao i te priče čuo od njih lično. Verujte mi, i toliko decenija posle rata osetite tu tugu u njihovom glasu, tu patnju i žal za izgubljenim roditeljima, braćom ili sestrama. To se neda prikriti.
Vi ste junake svoje priče, odnosno, ljude, koji su kao deca sa Kozare preživeli, upoznali. Koliko je teško pisati o ličnostima sa imenom i prezimenom?
– Od troje dece koja su glavni junaci romana „Deca rata” dvoje sam lično poznavao, i to dve nekadašnje devojčice, Miku i Jelenu. Dragoja, na žalost, nisam imao prilike da upoznam jer je on umro pre nego što sam uopšte počeo da se bavim ovom temom. No, on je tokom života ostavio brojne svoje zapise i knjige iz kojih sam mogao rekonstruisati njegov logoraški put. I Mika je, na žalost, preminula pre više od dve godine i nije dočekala ovaj roman, a što sam veoma želeo. Jelena je još sa nama, živi u Zemunu i čujemo se s vremena na vreme. Čim je knjiga izašla, poslao sam joj primerak sa posvetom. Javila mi se posle nekoliko dana i rekla da je odmah počela da je čita i da su joj prvi utisci veoma upečatljivi. Teško je zadržavala emocije, a njene reči da je „sve tako bilo” velika su mi satisfakcija. I uopšte, kada sam ranijih godina pričao i sa njom i sa Mikom, zapravo Brigitom Knežević, osećao sam u njihovom glasu nekakvu bol zbog svih tih teških prisećanja na zlo kroz koje su prošli. Mika ga je, doduše, postala svesna tek kasnije jer je u vreme rata bila suviše mala, ali Jelena se sećala prilično događaja. Teško je prošla kroz sve to, od rodne kuće u Jablancu u Slavoniji, kroz zbegove do logora i dalje, do dolaska u jednu hrvatsku porodicu u okolini Ludbrega u Podravini. Napatila se prilično i tada a i posle rata. Njen brat Živko je takođe preživeo, brata Dušana su ubile ustaše u Jasenovcu, a najmlađi brat Ilija, koji je tada bio devetomesečna beba, izgubio se u svom tom haosu. Ipak, ona ga još traži, do dana današnjeg.
Hoću da kažem da je zaista teško i slušati i pisati o svemu tome. Kao čovek, kao roditelj morate se zgroziti na sve to. Tu patnju njihovih roditelja sada, kada sam i sam otac, daleko bolje razumem. Ali trudio sam se da zadržim prisebnost, hajde da to tako nazovem, onu neophodnu objektivnost kako ipak ne bih skrenuo u nešto u čemu bi se izgubile činjenice i istinitost.
Sa druge strane, koliko je teško bilo provesti istraživanja potrebna za pripremu ovakvih istorijskih romana, kao i „skinuti” način života ljudi, njihov jezik i način govora i ponašanja, od Kozare, preko Slavonije i Podravine do Zagreba?
– Istraživanje za film o Jasenovcu a potom, kako se ispostavilo, i za roman, trajalo je nekoliko godina. A onda, kad mi je već postalo jasno da će „Deca rata” biti zasebna knjiga, usledila su i dodatna istarživanja. Prikupio sam zaista veliki materijal pri čemu su mi veliku pomoć pružili i zaposleni u beogradskom Muzeju žrtava genocida. I sama građa, svi ti izvori do kojih dođete može prilično izmeniti i sam koncept pisanja.
E sad, što se tiče načina života, govora i sličnog, pa i to se istražuje i proučava. Čitao sam monografije u kojima se govori o životima ljudi kroz vekove u raznim delovima Bosne ili Hrvatske. U „Austrijanci” sam se, recimo, suočio sa više narečja. Ne govore baš isto deca sa Kozare i drugih delova Bosne. Ne priča ustaša iz Zagorja kao onaj iz Hercegovine. Sa sličnim izazovima, i još većim, suočio sam se u „Deci rata”. Dvoje dece je sa Kozare, jedno iz Jablanca u Slavoniji. Jedno dete je završilo u hrvatskoj porodici u Zagrebu, oni pričaju na svoj zagrebački, da ne kažem „purgerski” način. Drugo je završilo u porodici u selu Slokovec kod Ludbrega, a to je već Podravina. Sve su to, na svoj način, drugačiji govori.
Snalazio sam se kako sam znao i umeo. Čitao sam Ćopića. Nalazio na jutjubu govor ljudi iz Ludbrega i okoline. Gledao stare filmove čija se radnja dešava u Zagrebu. Pitao razne ljude. Srećna okolnost je u tome što mi sva ta naša narečja nekako brzo uđu u uši, brzo ih savladam.
Koliko smo svesni značaja i uloge koju je Diana Budisavljević odigrala u spasavanju dece s obzirom da se do danas vode polemike oko njene akcije?
– Odmah da kažem, dileme najviše postoje kod onih koji o toj akciji ne znaju ništa ili znaju veoma malo. Ipak, mislim da većina ljudi i dalje nije svesna veličine njene akcije, njene opsežnosti ali i prepreka i opasnosti sa kojima su se suočavali i ona i njeni saradnici. To je svakako bila jedna od najvećih, ako ne i najveća, takva akcija u Drugom svetskom ratu. Jer da ona nije izvukla tu decu iz Stare Gradiške, Jablanca, Mlake i drugih logora, ona bi gotovo sigurno tu skončala, ako ne od ustaškog noža, onda od gladi, bolesti i opšte zapuštenosti. Jer mi ovde pričamo o deci uzrasta od nekoliko meseci do četrnaest godina. Druga je stvar što većina te dece nije kasnije vraćena roditeljima. To nije bilo do Diane već zbog oduzimanja kartoteke, kao što sam već pomenuo. A ona je, uzgred budi rečeno, savršeno funkcionisala. To zasigurno znamo jer imamo i jasan dokaz.
Desetak dana nakon svršetka rata, a koji dan pre oduzimanja kartoteke, u maju 1945. jedna žena obratila se Diani tražeći svoje oduzeto dete a za koje u Ministarstvu socijalne politike ništa nisu znali da joj kažu. Diana je odmah konsultovala svoju kartoteku, pronašla karton dotičnog deteta i uputila ženu na jednu adresu u Zagrebu. Ova je svoje dete tu i pronašla, u jednoj usvojiteljskoj porodici.
Diana je, inače, radila samostalno, ne pripadajući ni komunističkoj partiji niti nekim ustaškim institucijama, iako je saradnike imala i iz tih krugova. Svesno se odrekla udobnosti svog stana u Zagrebu i upustila u posao pun neizvesnosti. Ona nije u užase logora slala svoje saradnike nego je lično u njih ulazila, i o tome nam ostavila potresna svedočanstva.
S obzirom na različite poglede do današnjeg dana, šta, kao istoričar, mislite koliko je generalno tema Jasenovca obrađena u nauci i literaturi?
– Poprilično je brojna literatura o Jasenovcu i o toj temi uopšte, ne može se reći da se o tome nije pisalo. Treba samo pogledati bibliografiju o tome koju je svojevremeno objavio Jovan Mirković iz Muzeja žrtava genocida u Beogradu. No, veliki problem je u tome što se toj temi često nije pristupalo na potpuno profesionalan i objektivan način, a to je za istoričare ključno. Nekako, kao da se o Jasenovcu davala već tipizirana slika a onda se iz izvora izvlačilo samo ono što je tu sliku moglo da potvrdi. A proces bi trebalo da je baš obrnut. Na osnovu izvora stvarati sliku. A da pri svemu ne pominjem i ideološki momenat koji je poguban za objektivnu istoriografiju.
Nažalost, mnogi i danas navijački ostrašćeno i samim tim neobjektivno pišu i govore o tom strašnom logoru. Takvih ima i kod nas i oko nas. I onda dođemo do paradoksalne situacije koja je čak i pomalo komična u svojoj tragičnosti, da se hrvatski nacionalisti, hajde tako da ih nazovem, svojski trude da umanje broj žrtava Jasenovca, dok, s druge strane, domaće patriote po zanimanju teže da taj broj znatno uvećaju. Ispada, u toj apsurdnosti, da je prvima žao što je tako veliki broj stradalih, pa koliki god on bio, a ovima drugima što ih je tako malo. Hoću da kažem da je tema Jasenovca veoma teška za proučavanje i da će vam lake i jednostavne odgovore dati samo oni koji o tome zapravo ne znaju ništa, ili znaju vrlo malo i površno.
Broj žrtava je svakako veoma bitan, ali svaka žrtva mora imati ime i prezime, da ne bi postala samo puka cifra, statistika. Ali nije Jasenovac čak ni specifičan po tome, već pre svega po strašnim načinima na koji su ti ljudi mučeni i ubijani. Normalnim ljudima teško zamislivim načinima.
Planirate li, ili već radite na nekim novim knjigama?
– Obično kažem kako pisci uvek pišu, ako ne na papiru a ono u glavi. Ali, nezahvalno je govoriti o budućim knjigama. Nekako, ako najavite neku knjigu, a još radite na njoj, može da vam se desi da je iz nekog razloga ne završite. A razlozi, verujte mi, mogu biti brojni. A onda imate gorak utisak da ste prevarili čitaoce, kao da ste im nešto obećali a niste ispunili. Zato ne bih previše detaljisao o svojim budućim planovima. Reći ću samo da radim na dve knjige. Na romanu za decu o samo tri ili četiri dana iz detinjstva dva velika umetnika, i na romanu o jednoj specifičnoj grupi logoraša Jasenovca, o kojima se veoma malo, ili uopšte ne zna. A naravno, u glavi mi je još nekoliko ideja. No, za sve treba vremena, a ono nam, na neki čudan način, nekako neuhvatljivo izmiče.
Izvor: Glas Pešte
