О здравству у Нишу бринуло се од античких времена.
За то постоје многи докази: археолошки налази, бројни документи, чланци, студије, летописи…Са почетка првог миленијума историје града (320.г.н.е.) пронађене су скулптуре Хигије, богиње здравља и Асклепија, бога медицине, које јасно сведоче да је у древном Нишу здравству посвећена значајна пажња.
Прохујали су потом векови разарања и подизања града, Константинова Медиана откривена је као кључ за одгонетке тајни читавог Балканског полуострва, а Ниш као значајан историјски и културни центар, родни град цара Константина, утемељивача хришћанства као државне религије познатог Римског царства.
Историја Ниша бележи да је 1878.године, тек ослобођени град од Турака, од ранијих 30.000 становника, након разних болести и епидемија куге ( 1838), имао само 12.817 становника. Није било ни једног цивилног лекара, а услова за заразне болести и превише: улице прекривене ђубриштима рашчишћавају стотине кола која одвозе смеће, куће чатмаре са земљаним подом, сасвим ретке чесме, а пуно бунара.
Двојица апоткара обављала су и лекарске послове. Све је то утицало да Ниш буде један од првих градова по смртности становника. Због тога је било схваћено да је приоритетни задатак организовања здравствене службе.
Први организатор био је Војни санитет Србије. Крај Ћеле – куле основана је Велика нишка војна болница, а начелник војног санитета је био др Владан Ђорђевић.
Забележимо и имена првих лекара: др Лаза Стевановић, др Розенберг, др Д.Поповић, др Станишевски, др Сенкијевић, др Ђока Димитријевић и др Мичел.
Није прошло много времена , а у граду је већ било 20 лекара, шест апотекара, 16 лекарских и осам апотекарских помоћника и 236 болничара.
Све ове потезе пратило је неопходно законодавно уобличавање. Донети су закони о народном санитетском фонду, о очувању здравља народа и други. Токиом ратних година, 1914. до 1915. Војна болница у Нишу постаје највећи епидемиолошки центар у Србији.
Градска болница основана је 1881.године, а њен први управник био је др Ђура Гаврић. Драгоцен је податак који говори о огромном пожртвовању свих који су радили у здравственој служби тих тешких година и деценија у Нишу : од туберкулозе, а посебно од пегавог тифуса , у Нишу су умрли бројни лекари, а многи од њих су били из иностранства. Са пијететом помињемо њихова племенита имена и земље из којих су дошли да помогну српском народу: др Абади Сабри из Каира, др Донелиар Хенс, члан Америчке мисије, др Ева Месницка из Пољске, др Ернест Алфред из Швајцарске, др Сергије Кантамиров Иванович, Рус из Цариграда, др Јован Лигос из Солуна, др Ева Липицка из Лозане, др Василије Сергијев Брбошки из Русије, др Хакрис Теофанов из Грчке, док су др Бек Херман и др Рудолф Буберле били лекари заробљеници, који су се определили да помажу српским ратницима. Скупа једанаест лекара је покосила болест у тренутку када су испуњавали задатке овог најхуманијег позива.
Дугачак је списак наших лекара који су се свесно жртвовали због својих болесника. У рано пролеће 1915.године, од пегавог тифуса, у Нишу је умро велики број истакнутих личности.
Међу њима је био и песник Прока Јовкић – Нестор Жучни. Када је умирао, крај његовог узглавља, млади доктор Милош Ђорић пронашао је цедуљицу са последњим стиховима :
“ Збогом заувек истино највећа Зашто ме мучи мисао злослутна? Ко давни дани прође моја срећа Збогом заувек жељо апсолутна“. Ове стравичне дане аутентично је описао и велики светски репортер Џон Рид, који је такође извештавао и свет о великој Октобарској револуцији и позната је његова књига „Десет дана који су потресли свет“, као и „Црвени октобар“.
Нека је вечна слава свим овим храбрим лекарима, који нису жалили своје животе за лепшу будућност наше Србије!
Приредила Зорица Пелеш
