Очево имање отишло је на србовање, муж је био такав, не могу и да хоћу другачија бити – записала је. Била је синовица Светозара Милетића и жена књижевника и новинара Симе Лукина Лазића
Зорка Лазић
Имала је само 24 године када је остала удовица са четворо деце. Судбина се поиграла њеним животом, па је од безбрижне, срећне и имућне жене одједном постала неко ко следећег дана можда неће имати ни корицу хлеба на столу. Али, Зорка Лазић није допустила да се то догоди. Храбро се успротивила свим олујним ветровима, сачувавши кормило у својим рукама.
Рођена је 1880. године у војвођанском месту Немштин, као ћерка богатог трговца и поседника, синовца Светозара Милетића. Стартна позиција је обећавала да ће све што пожели и добити. Родитељи су много улагали у њено образовање, јер су препознали да раскошним талентима плени та радознала и марљива девојчица. Волела је да чита, лепо је певала, вешто је везла и од раних дана писала за „Заставу“ и „Женски свет“, скривајући се иза псеудонима. Завршила је Вишу школу у Славонској Пожеги као одлична ученица и припремала се за озбиљан књижевни рад. Уз све то, Зорка је зрачила и физичком лепотом, а њена харизма је свуда била примећена.
Врач Погађач, Загреб, 1901.
Имала је 20 година када се удала за књижевника и новинара Симу Лукина Лазића, уредника сатиричног листа „Врач погађач“. Складан брак двоје истомишљеника није трајао дуго, јер се болест испречила између њих. У тренутку када је Сима преминуо (1904), а Зорка остала млада удовица са четворо деце, материјални проблеми су је озбиљно притисли, јер је због „Врача“ запала у дугове. Пре тога су финансијски крах доживели њени родитељи, па је Зорка сада преузела бригу и о њима и о сестри. У жељи да сачува часопис, који јој је Сима оставио у аманет, покушала је да изда календар, али се ту додатно уплела у невоље. Иако се још током Симиног живота добро носила са административним пословима, имала одличне идеје и вољу да све буде како је њен супруг желео, претплате за лист су биле нередовне, па је Зорка једва састављала крај с крајем. Отац је био несрећан што сe салва несреће обрушила на леђа његове љубимице и убрзо је преминуо. Били су то тешки дани, али она се није дала.
Врач Погађач 1903.
Пошто је успела да сакупи пристојан мираз за сестрину удају, одлучила је да се посвети „Врачу“ и да га пошто-пото ослободи дугова. Није бежала од тешког рада, јер је имала јак мотив. Дању је радила на часопису, а ноћу вредно везла, не штедећи ни руке ни очи. Захваљујући ручним радовима, успела је да задржи лист, а притом га успешно и уређује. Међутим, златни тренутак није потрајао. Претплате су постајале још нередовније, а издаци су се нагомилали, па је после осам година Зорка рекла: „Доста ми је!“. Желећи да објасни разлоге повлачења, написала је отворено писмо, адресирајући га на све оне који су пратили и волели „Врач“, али и на оне који су допринели његовом пропадању. Нагласила је одмах на почетку да јој није доста борбе и рада, јер би без тога њен живот био несносан и пуст.
„Ја волим такав живот. Ја сам га сама изабрала. Још онда, над отвореном раком мога Симе, ја сам била с тиме на чисто, да од тог дана за мене наступа други живот, живот у којем ишчезава све моје лично, а остаје: рад и борба, остају моја деца, народ мој и ближњи моји. Због њих сам хтела да живим, због њих сам преломила своје ја: угушила све своје лично у добу кад сам тек почела живети – због њих сам изабрала ову стазу. Ја сам знала да је та стаза трновита, али ме је баш то трње привлачило, нисам се имала чега бојати: обула сам се стрпљивости и истрајности, оружала јаком вољом која све препреке руши – вољом за рад, огрнула се надом, уверењем да ћу стићи на циљ…“, започела је Зорка своје писмо.
Признала је да јој није било лако тих осам година, јер је требало много филозофије и физичке и менталне снаге да се издржи све закулисно, да се избори са свим злим духовима који су је пратили. Радила је и као администратор и као уредница, бринула о коректури, писала текстове. Све је то могла и даље, али не и да црвени пред радником када нема да исплати рачун. Болело ју је што „Врач“ два дана стоји сложен у штампарији, а не може да се штампа, јер она тражи јемца за меницу, а нема га. Радила је и до 18 сати дневно само да би подмирила расходе, немајући врло често да купи ни лек за болесно дете. Није тражила помоћ ни од кога, али ју је, записала је, болело што се нико није ни запитао како јој је. Одрасла је у имућној породици, а сада је морала да се одрекне и сна и хране, само да би сачувала „Врач“ који је њен муж толико волео, а она веровала да значи српском народу, који је и њој био пречи од свега.
„Не чудите се и не сумњајте: од малена ми се то у душу упијало, јер ми отац беше такав – та, његово је сво имање на србовање отишло, муж ми је у том раду и скрхао снагу своју, па не могу и да хоћу ни ја другачија бити“, објашњавала је Зорка.
Али, више није могла да црвени због дугова, па је отворено написала да ако јој се до краја године не исплати сав новац, „Врач“ више неће постојати. Писмо је уродило плодом. Многи имућни родољуби су одлучили да јој помогну да се дугови од претплате врате, чиме је часопис могао да настави живот. На велику радост, али и корист српског народа. Тако је Зорка наставила мисију коју је њен супруг Сима започео 16. јануара 1896, када је изашао први број „Врача“. Ова ризница афоризама се последњи пут нашла у рукама читалаца 14. јула 1914. године.
Зоркин супруг Сима Лукин Лазић је био публициста, новинар и књижевник. Рођен је у Босанском Броду у трговачкој породици, која је због очеве антитурске пропаганде морала да побегне у Србију. Био је момак када се као добровољац пријавио за Српско-турски рат, али је одбијен због болести. Играо је у Српском народном позоришту у Новом Саду, у Београду и Загребу радио као новинар, објављивао историјске, књижевне, хумористичко-сатиристичке и национално-политичке текстове. Његово најпознатије дело је „Срби у давнини“. Водио је полемике са франковачком штампом у Хрватској, уређивао загребачки „Србобран“, а затим хумористичко-сатиристички часопис „Врач погађач“ који је покренуо у Загребу 1896. године, да би га пренео у Нови Сад. Један од познатих афоризама објављених у овом илустрованом, шаљивом листу, који опстају кроз време, гласи: „Нема плаћених новина. То и јесте зло, јер постоје само потплаћене“.
Татјана Лош
Извор: Вечерње новости
