На Вашим путовањима, у расејању, сусретали сте се са нашим људима, па који су њихови најчешћи проблеми и да ли постоји неко ко Вам је рекао да му је предивно и да је пресрећан?
„Има наравно, и једног и другог. Главно оно шта сви кажу, било да им је добро или лоше, је чежња за домовином. То је оно главно, ту нема говора…Најчешће кажу – кад се једног дана вратим…нажалост, многи не дођу, јер дођу деца, унуци, где ће тада. А нажалост, ти унуци нису више ни Срби…кад су тамо нису постали баш Аустралијанци, нису баш постали Французи, или Немци, а кад дођу онда кажу – кад ћемо кући? Мисле да им је Немачка или Шведска кућа, а кад дођу тамо, виде да није.
Једина она која је при цркви је она која иде на фолклор, учи ћирилицу и српски језик, нашу историју…то је све при црквама. После литургије недељом су те недељне школе, где се учи ко је био Краљевић Марко, Кнез Лазар, Пупин, Милутин Миланковић, шта је ћирилица, Морава, Сава…како је лепо кад ти мали Аустралијанчићи или Енглешћићи певају „Тамо далеко…“, па ти теку сузе…он ће једног дана знати одакле је.
Сећам се у Америци, буде српска слава, у Чикагу…дође неки Американац, пријатељ нашег Србина, па су га позвали на славу. Он нас тако гледа, па на крају каже: Благо Вама, ви знате ко сте! Како је то велика ствар, јер овај свет хоће да уништи све разлике, да сви будемо зомбирани робови који раде за мултинационалне компаније, да се више не зна ни ко је ни шта је…значи, једна меласа европска…да се не зна ко је ко…Шта мислите, шта ради Сорош, ко су ови мигранти, једно пуно поништавање свих европских вредности, правих.
Ја сам причао са озбиљним Европљанима, Французима, Енглезима, Немцима који држе до својих корена, који су дубоко свесни хришћанске Европе. Они кукају шта им раде овде.
Мени једна озбиљна Парижанка, генетичарка, каже: Оче, ви не можете нигде више да чујете Марсељезу, то је забрањено. Они нама убијају наш идентитет и тако је свуда. Западно друштво хоће да укине све разлике, да се не зна шта је горе, доле, лево, десно, ни шта је добро ни шта је зло, ни шта је мушко ни шта је женско, ни ко је дете ни ко је родитељ, шта је пол…сви су легли на ту руду, једино се још православље бори и поседује истину, и ону вечну истину и традиционалну, и то не одговара западњацима.
Западна друштва су одувек ишла из екстрема у екстрем. Кад ти ниси са Богом, ти увек скрећеш лево и десно. Свети оци кажу-средњи царски пут. Кад си ти у вери ти увек идеш средином.
Западна дрштва су ишла у екстрем, прво су екстреми били у малтретирању жена, деце, уништавању породице, па су схватили да је то лоше, па су отишли у сасвим други екстрем. сад деца могу да малтретирају родитеље, да жене у побеснелом феминизму малтретирају мушкарце, да све може, а кад све може, онда заправо ништа не може“, каже јеромонах Арсеније Јовановић, игуман манастира Рибница.
