Нешто раније, у мају исте године, примљена је у Кантонску болницу у Цириху јер је доживела мождани удар. У јуну је пребачена у приватну болницу „Еос“ због боље неге.
„Последњег дана пред смрт била је потпуно свесна, разговарала је сабрано. Едуард-Тете је свакодневно обилазио мајку…“, уписала је у свој дневник пријатељица Лизбет Хурвиц која је Милеву често посећивала у болници.
Иако је од тада прохујало 76 година, интерeсовање за њен живот и рад не јењава, па је недавно у чувеном немачког универзитетском граду Хајделбергу, у четврти око Главне железничке станице, Милева добила своју улицу. Улицом Милеве Марић иде бициклистичка стаза у оба смера. То је један од најстаријих немачких универзитетских градова, где је велика српска научница провела семестер (1897/1898.) као млада студенткиња физике на Политехници у Цириху. Иницијатива је покренута од стране Баварско-српског академског форума (БСАФ), а предлог је послат надлежнима у Хајделбергу и Минхену, па је за очекивати, како истичу из форума, да Милева добије улицу и у Минхену.
Овим предлогом, чланови Баварско српског академског форума желели су да исправе неправде према Милеви Марић, која је велико име у свету науке али је неоправдано остала у сенци супруга Алберта Ајнштајна. Истичу да му је она била и колегиница у изучавању теоријске физике. Алберт је 1921. добио Нобелову награду за теоријску физику и фотоелектрични ефекат, а Милева је управо из тих области пратила предавања на Универзитету у Хајделбергу.
Италијанска физичарка Габријела Грејсон тврди да је Милева метафора за неправду. По њеним речима, Милева није добила диплому Универзитета у Цириху, иако је стекла услове за то. Зато она одлучно тражи и не одустаје од захтева да јој се постхумно додели диплома. Небројено пута је писала циришком универзитету. Пре неколико година, први пут су јој одговорили да је то немогуће, јер се по правилима диплома подиже лично. Тај одговор је није задовољио, па је за њу питање Милевине дипломе и даље отворено. Додатно ју је охрабрила чињеница да се нешто слично догодило у Шкотској – седам жена је постхумно остварило право на дипломе. Грејсонова у медијима често наводи да постоји покрет који за Милеву тражи постхумну Нобелову награду.
Нажалост, западни медији најчешће Милеву Марић-Ајнштајн представљају као „тужну и депресивну“ особу, што никако не одговара истини. Она је била све супротно од стереотипа који је прати. Из непознатих разлога, многи писци, a и поједини биографи, фокусирали су се на Милевин живот сaмо у периоду развода, на тих неколико година. Милева је живела 39 година пре почетка брачне кризе са Албертом и 29 година после развода, па је нејасно зашто је фокус истраживача био сâмо на тим „кризним“ годинама.
Она је била храбра жена: када јој је Алберт поставио бруталне Услове за даљи заједнички живот (око 18. јула 1914.) и када јој нуди „живот у троје“ са његовом новом изабраницом и блиском рођаком Елзом, она је то одлучно одбила. Сâмо десетак дана касније, Аустроугарска монархија је објавила рат Краљевини Србији и тада започиње Први светски рат. Већ следећег дана, Милева је са децом и у пратњи доброг заједничког пријатеља (Michele Besso) отпутовала у Цирих и напустила Алберта. Значи, она се одлучила на овај корак за мање од две недеље.
Милева и Алберт се званично разводе 1919, а након развода Милева је наставила да живи „пуним плућима“ – угостила је у Цириху многе пријатеље из Србије, помно је пратила штампу и слушала радио, била одлично обавештена о светским збивањима, као и приликама у Србији. Од кумова је тражила да јој шаљу новине из отаџбине. Уочи Другог светског рата видела је и нашег конзула у Цириху на прослави у Југословенском друштву. Организовала је многе књижевне и музичке вечери, занимала се за новију српску књижевност, у биоскопу је са пријатељицом гледала „Крајцерову сонату“. Давала је часове математике и клавира, а једна њена ученица се овако сећала Милеве (1929.): „Увек бих седела поред г-ђе Ајнштајн за столом који се налазио на средини собе, док би ме она са огромним стрпљењем и изразито разумљивим језиком подучавала основама алгебре и математике и помагала ми да решим школске задатке. Опходила се мајчински, а све што је некада деловало тешко, под њеним је вођством постајало једноставно.“
Бројна Милевина писма кумовима Гајин, Хелени Кауфлер (удато Савић), Милани Бота (удато Стефановић) и Алберту Ајнштајну најбоље сведоче о њеној личности и карактеру. Она је била идеалиста и великодушна особа, имала је изражен смисао за хумор. Била је одлучна по свим питањима. Људе је добро процењивала (па чак и Алберта) и била доследна у ономе што воли или не воли. Имала је чврст став и радознао дух. Била је одан пријатељ, морална и врло побожна; веома блиска са братом Милошем и сестром Зорком.
Првог априла 1941, Милева пише кумовима: „Прошлог четвртка сам слушала Радио Београд и чула оне силне песме и усклике у част младом краљу Петру Другом Карађорђевићу… Дај Боже да све и даље иде уз песму и весеље!“ (Реч је о атмосфери после пуча од 27. марта 1941.)
Нешто раније, Милева је писала кумовима Гајин у Нови Сад: „Кад-год успем, слушам Радио Београд и мислим притом на вас, да можда и Ви слушате, као што смо онда заједно слушали. Још се живо сећам мог боравка код Вас (1938.), оног рада код наше куће, оног јурења по вароши и седења на тврдим клупама… а сећам се исто тако живо и оних угоднијих ствари, оних вечери, које смо уз народне песме заједно провели.“
