Моји родитељи су рођени у западној Србији, у околини Ужица (село Засеље), а судбина мог деде Жарка Николића и деде Милована Лазаревића најбоље сведочи о њиховој „геноцидној“ природи.
У Краљевини Југославији (која је постојала од 1918. до 1945.) мој деда Жарко Николић радио је као жандар. Најдуже је службовао у Краљеву и Чачку, и с времена на време, викендом, када је то посао дозвољавао, долазио кући где су му живели супруга и четворо деце. Моја мајка Миљка Николић (рођена 1939.) била је најмлађа од деце. Жандармерија је била помоћни род Југословенске војске, њен саставни део, имали су статус специјалних трупа које обављају задатке у погледу очувања јавне безбедности, јавног реда и мира и обезбеђивања извршења закона.
До почетка Другог светског рата, деда Жарко је ту вредно службовао око девет година и сваког децембра славио Светог Николу, а 1942. у пратњи пуковника Југословенске војске у отаџбини познатијој као Равногорски покрет, креће у Босну и ту му се губи сваки траг. Последњи пут је виђен у друштву Милете Ђурића из Каленића, на путу између планине Иван и Калиновика. Кажу да је убијен у Босни од стране Немаца или усташа, гроб му се не зна, иако је наша породица годинама преко југословенског Црвеног крста и Међународног Црвеног крста у Женеви, покушавала да пронађе податке о њему (у периоду од 1957. па до 1961.), како би му кости пренели у село, где од септембра 1984. почива и моја баба Станика.
Када су Немци 6. априла 1941. бомбардовали Београд – мој други деда Милован Лазаревић, био је на војној вежби у Војводини (место Пачир) и ту је заробљен тачно на Цвети (увек падају у недељу, дан после Лазареве суботе коју од давнина слави моја породица Лазаревић). Одатле је транспортован у Немачку где је као ратни заробљеник провео пуне четири године.
Деда је прво био у логору STALAG (X B) две године; па на имању код једне Немице чији су мушки чланови домаћинства убијали широм Источног фронта. Добио је задатак да чува и музе краве. Али, деда је одлучно одбио да музе краве. Газдарица Немица му је свакодневно претила: „Миане, или музи или ћу да пуцам. Имам пушку!“ Она га је звала „Миан“ јер није могла да изговори његово компликовано српско име – Милован. Како деда није попуштао, она је жалила СС Управи, па су деду по казни пребацили на друго (богато) домаћинство где су имали много коња и волова, и где је деда много више радио, од ране зоре па све до мрака. Ослободили су га Енглези, вратио се кући априла 1945. По немачком рецепту, понекад је кувао купус са месом, који, морам да нагласим, баба Миља никада није јела.
Из заробљеништва је донео сâмо трубу којом су се радо играла дедина деца, а потом и ми, унуци, кад год смо школски распуст проводили на селу. Труба, тај ратни трофеј, неуморно је свирала и „причала“ о животу, истини, растанцима и сузама. Деда Милован је у заробљеништву научио немачки језик, па када се радило на изградњи-обнови пута од Пожеге до Косјерића (1945/1946) радио је као преводилац јер су на изградњи пута били ангажовани и немачки заробљеници. Касније се вратио у село и до краја живота био пољопривредни произвођач. Преминуо је у 86 години. Када је деда заробљен, мој отац Добривоје, имао је 7 година, а када се деда вратио из Немачке већ је ишао у 4. разред основне школе.
Мој брат од стрица Михаило Лазаревић рођен 1952. (Пожега), страдао је од последица НАТО бомбардовања тзв. „Милосрдног анђела“ када су у нападима на СР Југославију, НАТО снаге користиле око хиљаду летелица и „богато“ засипале наше становништво осиромашеним уранијумом. У овој (не)равноправној и (не)витешкој борби учествовале су САД, Немачка, Канада, Холандија, Норвешка, Британија, Француска, Данска, Белгија, Турска, Португалија…
Али да кренемо редом – мој брат је прво мобилисан, па прекомандован у Босну (1994.) где је у Вишеграду и Горажду превозио људе, храну и санитетски материјал. За годину дана проведених у рату добио је „плату“ коју је бацио на сто, а од које је његова супруга Нада купила тањире за 18 особа. Када је почела НАТО агресија (1999.) поново је мобилисан у цивилну заштиту. Задатак му је био да чим падне бомба у Пожеги или околини, оде по Председника Општине и чланове комисије који су испитивали и мерили зрачење од „милосрдног“ бомбардовања. Убрзо, мој брат Михаило добија леукемију. Једно време се лечио у Београду на Онкологији (тада сам га у болници – последњи пут и видела). Преминуо је 2002. у 50 години.
То би била укратко прича о мојој великој православној српској „геноцидној“ фамилији.
После свих ових година и свих дешавања, доживели смо да злочинци из минулих ратова – постају „судије“ и своје жртве проглашавају за „злочинце“ па тако спонзоришу Мит о геноциду у Сребреници. Изгледа, као да већ неко дуже време живимо у Матриксу (The Matrix ).
Поред Немачке и Руанде као иницијатора Резолуције о Сребреници, нашла се и Хрватска у којој је само у логору Јасеновац (НДХ) убијено преко 700.000 цивила – Срба, Јевреја и Рома, по речима професора др Гидеона Грајфа (Gideon Greif), истраживача Института за холокауст у Израелу. Он је свету открио застрашујуће податке о мучењу жртава у Јасеновцу до којих је дошао током рада на студији „Јасеновац – Аушвиц Балкана.“
Циљ је био очигледан и само један – протеривање Срба са њихових вековних огњишта.
„Геноцид над Србима био је основна сврха Јасеновца“, рекао је др Гидеон Грајф.
„Југославија је умрла у Јасеновцу“, изјавио је Доброслав Јевђевић (1895-1962), српски политичар који је током Другог светског рата ступио у Југословенску војску у отаџбини.
Како су ове три земље (Немачка, Руанда и Хрватска) починиле највеће геноциде у новијој историји света; за очекивати је да Скупштина Србије у најкраћем року донесе бар Резолуцију о геноциду у Јасеновцу и тако ода почаст невино страдалим и да коначно направимо итермецо и „малу паузу у емитовању овог страшног Матрикса у којем изгледа живимо“.
